На трибини је било речи о Ибзеновој Нори, Нори Елфриде Јелинек и Нори Ђорђа Лебовића као драмама с краја 19. и из 20. века које представљају један важан вид еманципације жене, као и њено представљање унутар различитих друштвених механизама. Ибзенова драма с краја 19. века нуди један вид идеалистичког става о томе да жена може да пронађе сама сопствену судбину и да одласком од куће почиње њен период самоактуализације. Елфрида Јелинек се иронично поставља према том ставу сматрајући да самоактуализација човека и његово проналажење себе као особе не може да се догоди све док постоје унутрашњи механизми друштава који осујећују сваку потрагу и потребу за људским самопотврђивањем. Код Ђорђа Лебовића пратимо начин на који се Луткине куће, односно Ибзенова Нора представљају у контексту Другог светског рата, једног од најпотреснијих видова машинерије која покушава да потисне људско достојанство.
Приказано је како свет после Другог светског рата доживљава потребу да жена проговори и да својим признањем о томе каква је била њена прошлост, која је узрокована управо страхотама рата, учини нешто добро за остатак света и учини да и друге лутке које су биле на исти начин експлоатисане у логорима попут Аушвица добију заслужено место као жртве.