Аутор(и) текста: Стешевић Бранко, Вукмировић Александар
Равноправност националних заједница представља темељ стабилности и просперитета мултиетничких држава. Значај равноправности у таквим државама је кључан за функционисање закона, владавине права и суживота. У случају Црне Горе, придржавање вриједностима равноправности и инклузивности националних заједница је и даље упитно. Директним и индиректним методама дискриминације, концепт грађанске државе је функционисао само на папиру. Промјеном власти 30. августа 2020. године, околности за Србе у Црној Гори, као заједнице која је до тада била у веома неповољном положају, почињу постепено да се мијењају – узлазном путањом. Ипак, и након 2020-те, дискриминаторни механизми су остали укоријењени у начину функционисања државног апаратуса.
Утолико, ми смо приморани да поставимо сљедећа питања:
Како је могуће да један народ и даље доживљава дискирминацију у сопственој држави?
Kако Срби у Црној Гори могу да се изборе за своја пуна и неотуђива права и слободе?
Ретроспективно мапирање проблема
Док је био епископ будимљанско-никшићки, митрополит Јоаникије је, сада већ давне, 2011.
године, говорећи о статусу и свакодневници Срба у Црној Гори, изрекао сљедеће:
“ Ти проблеми (Срба у Црној Гори, прим. аут.), нити су толико мали да бисмо их могли прећутати, нити толико велики да их не бисмо могли рјешавати.“
И после 13 година, ове ријечи и даље уважавају сву актуелност момента у којем се српска заједница налази у Црној Гори. Стога, њен неравноправни третман је двострук по својој природи:
1. Дискриминација од стране недемократског политичког система Црне Горе
Бројчана, територијална, социјална распрострањеност и повезаност Срба са осталим суграђанима, представљали су тест демократских прилика у земљи. Црногорско-српски однос у Црној Гори је био оптерећен и политичко-партијским расцјепом на власт која је била већински црногорска, као и на опозицију, која је била већински српска. За једну државу са већинском националним заједницом расцјеп власт-опозиција представља демократско расположење у земљи. У случају држава као што је Црна Гора, такви расцјепи могу бити погубни по стабилност њеног поретка.
Солидарисање српске националне заједнице са циљевима демократизације Црне Горе, умногоме ће утицати на њену демократску зрелост и пуни грађански ангажман у годинама политичке борбе које су услиједиле. Највећа вриједност и допринос српске заједнице суживоту и стабилности у Црној Гори је мирно прихватање оних одлука са којима својевремено није била сагласна, са акцентом на стицање независности Црне Горе и њеном уласку у НАТО савез. Оваквим иступима, српска национална заједница је показала намјеру дугорочне интеграције у нову реалност. Та намјера, нажалост, није била адекватно уважена системским рјешењима државе. Напротив, због недемократске природе претходног режима, Срби у Црној Гори су били мета дискриминације;
2. Асимилација од стране националистичких структура у Црној Гори
Попис 2003. године је и формално потврдио фактичко битисање двије одвојене националне заједнице – црногорске и српске, са различитим погледима на прошлост, садашњост и будућност. Референдум о државно-правном статусу Црне Горе 2006. године је и формално потврдио њену фактичку независност, а коју је уживала од 2003. Без обзира на уставне мањкавости (нарочито у погледу статуса српског језика и држављанства), његовим изгласавањем 2007. године је прихваћена друштвена реалност грађанске државе, уважавајући равноправност (припадника) народа и националних мањина.
Године које ће услиједити разобличиће све елементе механизма дискриминације Срба. Одсуство физичке угрожености је било праћено њиховом системском и егзистенцијалном угроженошћу, што ће довести до стварања система који кажњава поједнице уколико се на било који начин изјашњавају као Срби/Српкиње.
Српски национални осјећај се тумачи као реликт иностраног мијешања, а не као пуно право самоидентификације и слободног изјашњавања. На врхунцу својих настојања, крајем 2019те и почетком 2020-те, национализовани државни апарат је асимилаторску и дискриминаторну моћ системски опредијелио ка циљу стварања нове вјерске организације, што нипошто није у надлежности секуларне државе. Формирањем ексклузивне–државне „цркве“ Црне Горе, постепено би се остварила замисао свођења Срба у Црној Гори на ниво статистичке грешке. Са већинском националном заједницом, концепт грађанске државе би у потпуности био обесмишљен и превазиђен што се, без грађанског отпора, могло и десити. На тај начин не би био угрожен само положај Срба, већ и осталих народа у Црној Гори (Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати, Роми и други).
Таргетирање припадника српске националне заједнице као „издајника„, умањивање њихових шанси за напредак, фарбриковање доминације црногорског језика, мијешање у надлежности цркве као вјерске организације, представљају само неке од примјера покушаја асимилације Срба у Црној Гори.
Фактографско анализирање проблема
Жељно ишчекујући софтер и објављивање резултата пописа који је одржан претходне године, остаје нам да се ослонимо на податке који се и даље користе у службеној статистичкој употреби. По попису становништва из 2011. године, у Црној Гори је живјело 620.029 становника. Процентуално, када говоримо о заступљенијим националним заједницама, становништво је опредијељено на сљедећи начин:
Црногорци: 278.865 (44,98)%;
Срби: 178.110 (28,73%);
Бошњаци: 53.605 (8,65%); Албанци: 30.439 (4,91%);
Муслимани: 20.537 (3,31%); Роми: 6.251 (1,01%); и
Хрвати: 6.021 (0,97 %).
Пописни подаци су један од битнијих индикатора вертикалне (институционалне) дискриминације и неравноправности припадника српске заједнице, нарочито када се направи компарација са подацима који адресирају питање националне структуре запослених у званичним институцијама.
На основу документа „Информација о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у државним органима и органима државне управе“ (Министарство за људска и мањинска права, Подгорица, 2014, стр, 14), констатује се очајно стање по српску заједницу у Црној Гори:
“ (…) Национална структура запослених (бројчано и процентуално) у државним органима и органима државне управе (51 орган; МУП и Управа полиције су послали обједињене податаке). Од укупног броја од 6,808 упитника,, у националном смислу, запослени су се изјаснили:
Црногорци 5.590 (82,11%);
Срби 497 (7,30%);
Албанци 90 (1,32%);
Бошњаци 333 (4,89%);
Муслимани 149 (2,19%);
Роми 2 (0,03%); Хрвати 27 (0,40); остали 24 (0,35%); и није се изјаснило 96 (1,41%).” Увидом у табеларни приказ података (стр. 11-14), долази се до званичног податка да у 16/51 државних органа и органа државне управе, 2014. године није радио нити један једини припадник српске заједнице, док је у десет органа радио само по један. То значи да је у 26/51 државних органа и органа државне управе (што је више од 50 посто) радило само 10 (словима: ДЕСЕТ) припадника српске националне заједнице!
Затим, према документу „Информација о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у државним органима, органима државне управе, органима локалних управа, судовима и Државном тужилаштву“ (Министарство за људска и мањинска права, Подгорица, 2015), који поред државних органа и органа државне управе, обухвата још и органе локалне управе, судове и Државно тужилаштво, ситуација је сљедећа (стр. 18):
„У свих 141 органа (…) Од укупног броја од 13.900 упитника, у националном смислу, запослени су се изјаснили као:
Црногорци 8650 (74,76%); Срби 1301 (11,24%);
Албанци 291 (2,51%);
Бошњаци 650 (5,62%);
Муслимани 285 (2,46%);
Роми 2 (0,02%); Хрвати 88 (0,76%);
остали 49 (0,42%).“
Оно што је кључно помена код заступљености у званичним институцијама је изражена национална диспропорција у односу на пописну, приде не само на штету Срба, већ и на штету припадника осталих националних заједница, а који се не изјашњавају као Црногорци.
Коначно, званични документ „Информација о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у органима локалне самоуправе, привредним друштвима и јавним установама, чији је оснивач Главни град, Пријестоница или Општина“ (Министарство правде, људских и мањинских права, Подгорица, 2021, стр. 3) слови сљедеће податке:
“(…) Од укупно 3780 попуњених упитника у свих 224. органа (о којим органима је ријеч, видјети претходни пасус, прим. аут.) колико је било обухваћено овом Информацијом, запослени су се, у националном смислу, изјаснили као:
Црногорац/Црногорка: 1930 (51,1%);
Србин/Српкиња: 711 (18,8%);
Муслиман/Муслиманка 76 (2,0%);
Бошњак/Босњакиња: 537 (14,2%);
Албанац/Албанка: 242 (6,4%);
Ром/Ромкиња: 45 (1,2%),
Египћанин/Египћанка: 10 (0,3%); Хрват/Хрватица: 31 (0,8%) (…).”
Када је локална самоуправа у питању, Срби су заступљенији, али су и даље далеко од пожељног удјела. Већа заступљеност у органима локалне самоуправе, у односу на државне органе власти, може се тумачити и кроз чињенице да су до 2021. године у општинама гдје Срби чине релативну/апсолутну већину (Беране, Пљевља) или у општинама гдје су заступљени у значајном проценту (Будва), промјене локалних власти биле подстрек за бољи положај припадника српске заједнице у локалним институцијама. Међутим, чак ни промјена владајуће структуре у наведеним општинама није значајније ојачала заступљеност припадника српске заједнице на нивоу Главног града, Пријестонице и осталих општина у Црној Гори.
До данас, надлежне институције нису обавијестиле заинтересовану јавност са ажурираним информацијама, било да је ријеч о:
- Националној структури у државним органима и органима државне управе (посљедњи пут рађено 2014. године);
- Националној заступљености у државним органима, органима државне управе, органима локалних управа, судовима и Државном тужилаштву (посљедњи пут
рађено 2015. године); и
- Националној структури у органима локалне самоуправе, привредним друштвима и јавним установама (посљедњи пут рађено 2021. године).
Горе наведено значи да нисмо у стању редовно и информативно анализирати положај припадника српске заједнице у званичним институцијама, због немара државних органа.
Неадекватност црногорског правног оквира у борби против дискриминације, без обзира на исказану вољу доминантних политичких актера да се то питање редефинише, најбоље осликавају потешкоће у стицању држављанства Црне Горе. С обзиром на немиле догађаје из 90-их, велики број наших сународника је пронашао уточиште од ратних дешавања у Црној Гори. Међутим, због своје политичке неподобности (самим тим и националне припадности), многи од њих су остали ускраћени за право на црногорско држављванство, а уједно и на право гласа у држави у којој живе. Држати велики број људи у правном лимбу, уз недовољно разумијевање да се њихов статус коначно ријеши, представља велики проблем.
Најочигледнија и најобимнија фактографија неравноправног статуса Срба се огледа у деградирајућем односу црногорског система према српском језику. Овакав третман српског језика није екцес. Питање језика је важан дио асимилаторске црногорске политике према Србима. Упркос чињеници да српски језик, према попису из 2011. године, као матерњи језик наводи релативна већина грађана у Црној Гори (42.88 посто), он нема статус службеног језика, већ је језик у службеној употреби. Наиме, Скупштина Црне Горе се почетком 2007. године, прихватањем Декларације обавезала да у нови Устав угради седам минималних принципа, предложених од стране Савјета Европе. Кроз седам минималних принципа, нови Устав је требао да предвиди да се ниво достигнутих права неће смањивати у односу на Повељу о људским и мањинским правима, која је била дио Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора. То би значило да се не смије нарушавати статус српског језика као службеног, какав је статус и имао у Републици Црној Гори (1992-2006). Од декларативног опредјељења Скупштине за европске вриједности није било ништа, те је статус српског језика новим уставом, а касније разрадом у административном и образовном систему земље, уређен у складу са националним инжењерингом Црногораца.
Кратковидошћу наведене политике, деградиран је и статус значајног броја Црногораца. Упоређујући националне и лингвистичке проценте пописа, 14.15 посто грађана Црне Горе, који се национално нису изјаснили као Срби, изјаснило се да говори српским језиком. Утолико је проблем дискриминације српског језика лишен (искључиво) етничког предзнака, већ се реперкусије одражавају и на оне говорнике српског језика који нису Срби. С обзиром на опште познату чињеницу да поменутих 14.15 посто највећим дијелом чине Црногорци, долазимо до податка да је на попису 2011. године сваки трећи Црногорац говорио српским, а не црногорским језиком као матерњим. Др Зоран Лутовац ће у својој књизи: „Српски идентитет у Црној Гори“, Институт друштвених наука, Београд, 2015, стр. 80-81, директно објаснити контрадикторности у дискриминаторном односу према српском језику:
„…Црногорци који говоре српским језиком (…) Законом о путним исправама од 24. марта 2008. године (и другим законима) дискриминисани су у односу на Црногорце који су се изјаснили да говоре црногорским језиком у члану 15 где се каже:
Обрасци путних исправа штампаjу се на црногорском jезику, латиничним писмом, као и на енглеском и француском jезику, а попуњаваjу на црногорском jезику, латиничним писмом.
За припадника мањинског народа или друге мањинске националне заjеднице (у даљем тексту: мањина) презиме и име у обрасцу путне исправе, на захтjев подносиоца, уноси се и на jезику и писму мањине коjоj припада, у складу са Уставом, посебним законом, или међународним уговором и стандардима. На захтjев подносиоца, презиме и име уноси се и ћириличним писмом.
Оваквом формулацијом сви који не говоре црногорским језиком, укључујући и Црногорце који говоре српским језиком, третирају се као припадници мањина, чак иако се сами не сматрају мањином, нити их Устав тако дефинише.“
Уз поменути Закон о путним исправама и Закон о личној карти су примјер вишегодишње, намјенске правне неинформисаности говорника српског језика (Срба и сваког трећег Црногорца). Годинама након, коначно је услиједило јавно објашњење процедуре од стране Министарства унутрашњих послова:
„(…) да се образац личне карте штампа на црногорском и на енглеском језику и попуњава на црногорском језику, а за грађане који у службеној употреби користе српски, босански, албански или хрватски језик, садржај обрасца личне карте и подаци уносе се и на тим језицима, осим имена и презимена који се уносе на језику и писму подносиоца захтјева, ако он то захтијева.“
Афирмативна обавеза институција би била да грађанима, приликом преузимања докумената, самоиницијативно предоче право на равноправан одабир између црногорског и осталих језика, посебно због чињенице да нису сви грађани унапријед упознати са својим правима. Такође, оваквим одредбама закона се нарушава и уставна равноправност два писма, ако се за једно од њих грађанин мора самоиницијативно исказивати, без да му институције система саме истакну могућност опредјељења за ћирилично или латинично писмо.
Ако уз све наведено постоје сумње у асимилаторске напоре од стране црногорских националиста према Србима, примарно користећи језик као алатку, довољно је прочитати скорашњу изјаву актуелног декана Филолошког факултета, проф. др Игора Лакића, током прославе 15 година постојања Студијског програма за црногорски језик и јужнословенску књижевност:
,,Прво на чему јако пуно радимо и што пуно планирамо јесте корпус савременог црногорског језика који ће укључити све што је у Црној Гори објављено од почетка 90-тих година до данас. То је велики посао, велики пројекат, који неће имати крај.
Дакле, то је нешто трајно, тај корпус ће се стално ажурирати, допуњавати и тај корпус биће основа за сва могућа лингвистичка истраживања, не само у области Монтенегристике, него и контрастивно и када говоримо о истраживањима у другим областима.”
Покушај да се дјела написана чак и у времену када црногорски језик није био препознат од стране система у Црној Гори као уставна и законска категорија (1992-2007) представља политички мотивисан анахронизам. Овакве ствари се у грађанској и демократској држави не смију допуштати и толерисати.
Универзитет Црне Горе, који мора бити примјер просветитељства и космополитске културе, аутоматски сврстава све академске радове као написане на црногорском, без консултација са ауторима рада. Управо је члан тима Српске демократске иницијативе, увидом на сајту COBISS-a сазнао да је његов мастер рад написан на црногорском језику, без да га је ико питао на којем језику жели да рад буде објављен! Исти члан је имао проблема када је у питању писање рада на ћирилици, јер је обавијештен да софтвер за детекцију плагијата може да ради само на латиници, па је морао цјелокупан мастер рад да прекопира и коригује на латиници. Сходно томе, један од аутора ове колумне ће, уколико се остваре асимилаторске замисли уваженог професора Лакића, својим интелектуалним радом невољно допринијети насљеђу Монтенегринистике. Док се то не деси, како помоћи насљеђу
“Србистике”?
Српско грађанско друштво и одбрана права на равноправност и различитост
Када причамо о борби против дискриминације, свака полазна тачка мора да буде свеобухватна анализа постојећег стања. Европски приручник о подацима о једнакости дефинише податке о једнакости као било коју информацију која је корисна у сврхе описивања и анализе стања једнакости. Међутим, свеобухватне анализе о стању Срба у Црној Гори која би дала јасн(иј)у слику о степену дискриминације – не постоје. Ова чињеница је поражавајућа за српско грађанско друштво, будући да се ради о почетном кораку борбе против дискриминације.
Тачни и упоредиви подаци су од суштинског значаја за омогућавање доносиоцима одлука да процијене обим и природу дискриминације, као и да им омогуће да боље дизајнирају, прилагоде, прате и процјењују политике. Опште познат податак у Црној Гори слови да је сјеверни регион државе најсиромашнији, а по попису из 2011. се зна да је тај дио Црне Горе територијално насељен значајним процентом Срба. Необјашњиво је како до сада не постоји анализа која би за тему имала истраживање ова два феномена. Таква анализа би, индукцијом из постојећих података о дискриминацији Срба у Црној Гори, вјероватно показала очајну економску слику нашег народа на сјеверу.
Како немамо упоредиво и редовно прикупљања података о дискриминацији Срба у Црној Гори, остављамо себе у рањивом положају амбивалентности. Субјекти мање наклоњени поштовању људских права и слобода могу да искористе ову чињеницу како би тврдили да у Црној Гори не постоји неједнакост. Притом, отвара се могућност постојања тврдње да су Срби ти који су повлашћени. Такве изјаве, које су по својој природи скандалозне, првенствено у неискрености и злој намјери које стоје иза њих, могу да нам се дешавају – у ситуацији коју смо сами допустили. Стога, успостављање механизама за праћење положаја и статуса Срба у Црној Гори, прије свега по социоекономским параметрима, приоритет су било које предстојеће борбе за нашу равноправност.
Наравно, спровођење анализе стања је само почетни корак. Подаци се даље организују у концепте, које сами треба да операционализујемо. У литератури о дискриминацији постоје концепти који су релевантни и за нашу ситуацију: директна и индиректна дискриминација; интерсекционалност; организациона, институционална, и системска дискриминација; итд. Несумњиво, научно-истраживачки радови, од стране наших стручњака, на основу придобијених података дали би огроман допринос проучавању појаве дискриминације у Црној Гори.
У борби против дискриминације, грађанско друштво има незамјењиву улогу наглашавања проблема и вршења притиска да се релеванти актери позабаве тематиком. Међутим, активно грађанско друштво је само један дио слагалице. УНЕСКО, у својој радној књизи о борби против дискриминације, наглашава значај кључних предуслова за борбу против дискриминације, међу којима су најзначајнији:
- Политичка воља и вођство: власти у земљи треба да експлицитно наведу своју посвећеност постизању једнакости и успостављању одговарајуће стратегије за промовисање антидискриминаторних приоритета и да њихова посвећеност буде присутна кроз све механизме доношења одлука;
- Повољан институционални и правни оквир: борба против дискриминације мора да буде један од приоритетних циљева свих државних иинституција, а правни оквир мора да буде недвосмислен и благонаклон за појединце и групације који су суочени са дискриминацијом;
- Ефикасан систем заштите: кључно је обезбиједити постојање дјелотворних закона и процедура за рјешавање жалби жртава дискриминације, које би требало да покрију неколико важних аспеката, укључујући: коме се жалба може поднијети, расположиви процес за истрагу и рјешавање жалбе, као и рокове за рјешавање и доступност правног лијека;
- Ангажовање дискриминисане заједнице: припадници дискриминисане заједнице морају бити директно укључени у процес доношења одлука, дати им платформу да искажу своја искуства са дискриминацијом и буду представљени као пуноправни партнери у креирању, имплементацији и евалуацији политика;
- Репрезентативност у свим институцијама и организацијама, јавним или приватним: овај предуслов је кључан када је у питању давање једнаких шанси свим грађанима, без обзира на њихову националност; и
- Стварање и грађење свијести кроз тренинге и едукације: поред жртава дискриминације, цијело друштво мора да изгради свијест о значају једнакости, инклузивности и о нетолеранцији дискриминације.
Према наведеном, Срби у Црној Гори су на самом почетку стварања основних предуслова за борбу против дискриминације. Када је ријеч о политичкој вољи, систему заштите и едукацији за грађане, може се рећи да су ови предуслови колико-толико постојани, за разлику од ангажовања дискриминисане заједнице и једнаке репрезентативности у свим институцијама и организацијама. Ипак, ни ти предуслови за борбу против дискриминације за које можемо рећи да постоје у Црној Гори – нису адекватни. Политичка воља у држави често нема ефективно грађанско друштво иза себе које би вршило притисак на доносиоце одлука. Такође, тренинзи и едукација не постоје у обиму који је приближно довољан како би подигао свијест грађана о својим правима. Неадекватност и политизованост механизама заштите су дошли до изражаја у вријеме протеста вјерника Српске православне цркве. Литије представљају највеће и најмасовније грађанско незадовољство припадника не само српске, већ било које (друге) заједнице у Црној Гори. У јеку огромних тензија, са адресе омбудсмана су долазиле арбитрарне изјаве које су говориле о „недискриминаторној природи“ Закона о слободи вјероисповијести, против којег су Срби протестовали! Приде, канцеларија заштитника људских права и слобода не сматра термин „посрбица“, употријебљен од посланице у Скупштини Црне Горе говором мржње, јер „…тај вид изражавања није достигао степен оштрине који се може дефинисати као говор мржње“?!
Што се тиче институционалног и правног оквира као предуслова, већ смо се дотакли његове неадекватности, посебно када је у питању држављанство. У земљама које придају важности правима својих грађана, као што је Савезна Република Њемачка, овакве ствари су биле предмет отворене друштвене расправе и реформе. Водећа држава Европске Уније је усвојила измјене закона којим се омогућава двојно држављанство. С обзиром на прокламован европски пут Црне Горе, који има једногласну подршку свих значајнијих политичких актера у земљи, српско грађанско друштво мора да подстиче усклађивање црногорског законодавства са законодавствима најразвијенијих држава Европе. Српска демократска иницијатива се залаже за проналазак рјешења којим ће се либерализовати постојеће законске одредбе о држављанству, како би прије свега наши суграђани и сународници, који годинама и деценијама живе у нашој држави, добили право на држављанство Црне Горе без да се одричу држављанства земље у којој су рођени.
Приоритет Срба у Црној Гори, када је у питању борба за једнакост јесте успостављање наведених предуслова. Главни постулати ове борбе морају бити интелектуални рад, грађански активизам и солидарност, обједињени организованим дјеловањем у остварењу јединственог општег циља: постизање потпуне инклузије Срба у Црној Гори у све друштвене процесе. Организације српског грађанског друштва морају бити предводници ове борбе. Разлог томе јесте што положај Срба не смије да зависи од промјенљиве политичко-партијске среће, већ мора да има сталне заговорнике који ће на професионалан и ефикасан начин дјеловати ка постизању наведеног циља. Такве органзације морају говорити само језиком који је својствен савременим демократијама и дјеловати како би успоставили сваки предуслов побољшања положаја српске заједнице.
Српско грађанско друштво, у коначном, мора одлучно да дјелује у:
- Стварању механизама за праћење дискриминације у Црној Гори који би укључивао све релевантне економске и друштвене параметре – кроз годишње експертске анализе;
- Пружању директне подршке за појединачне жртве дискриминације;
- Директном позивању на одговорност институција, организација и појединаца које/и учествују у дискриминацији Срба у Црној Гори, било својом политиком запошљавања, начином пословања, реториком или на било који други начин, а да својим дјеловањем, за крајњи циљ има(ју) маргинализацију припадника српске заједнице;
- Употреби и унапређивању постојећих система заштите и заговарањем законског санкционисања одговорних за ширење мржње и дискриминације према припадницима српске заједнице и српске заједнице у цјелини;
- Подстицању истраживања, идентификовања и друштвеног санкционисања говора мржње против припадника српске заједнице и српске заједнице у цјелини;
- Лобирању за стварање повољног правног оквира за борбу против дискриминације, укључујући учешће у доношењу одлука и промјене дискриминаторних закона, апострофирајући питање држављанства;
- Пуноправној равноправности српског језика и ћириличног писма у државним и образовним институцијама;
- Успостављању и унапређењу сарадње са организацијама које заступају и заговарају очување посебности осталих националних заједница у Црној Гори;
- Успостављању и унапређењу сарадње са међународним организацијама које у домену свог ангажмана дјелују на плану унапређења људских права и слобода;
- Подршци интелектуалном, културном и умјетничком стваралаштву припадника српске заједнице у Црној Гори, како би имали препознатљиве предводнике и узоре у скоријој будућности; и
- Јачању солидарности Срба у Црној Гори, едукативно-информативном подизању свијести о људским правима – националним, језичким и вјерским правима, афирмацији добротворног рада и веће међусобне повезаности унутар српске заједнице у свим сферама друштвеног живота.
Нови Почетак и Српска демократска иницијатива
Срби су своја национална права подредили борби за демократизацију Црне Горе, што је до тада био главни предуслов за побољшање српског положаја. Данас је јасно да је овакво дефинисање проблематике неадекватно за постизање потпуне равноправности.
Статус и положај српске заједнице у Црној Гори не захтијевају рјешење, већ рјешавање. Нагомилани проблеми наших сународника подразумијевају процес промјена и реформи друштва и државе. Односу Срба и Црне Горе треба дати модеран импулс, лишавајући га историјских паралелности. Историјско насљеђе треба служити као надахнуће да се у данашњици изборимо за оно што нам припада, али увијек водећи рачуна о сопственој емоционалној зрелости. Стога, Срби у републикански, демократски и грађански опредијељеној држави имају право на пуноправан статус у садашњости и даље побољшање свог положаја у будућности.
Српској грађанској заједници у Црној Гори је потребан већи степен мобилности. Кроз заједнички рад и српску солидарност можемо се изборити за права која нам, у супротном, нико неће даровати.
Стога, Српска демократска иницијатива тежи да буде одговор на бројна неријешена питања својих сународника. У даљем раду, као што смо били и у овом тексту, према вама желимо бити отворени, искрени и без давања лажних предвиђања.
Ангажман тима Српске демократске инцијативе пратити на:
