Опет се јавио дежурни моралиста Драган Бурсаћ, опет исти тон, исти наратив, иста потреба да се свака српска прича у Црној Гори представи као болест коју треба лијечити, а сваки Србин као проблем који треба политички стерилисати. Текст који је објавио портал CdM ( https://www.cdm.me/kolumne/bursac-putuj-vesna-u-debeli-zaborav/ ) није ништа друго до још један покушај да се политичка хајка обуче у рухо „грађанске бриге“, а идеолошка нетрпељивост прогласи за правду.
И не, овдје није ријеч о правди. Овдје је ријеч о добро увјежбаном антисрпским моделу , ако је Србин у јавном животу, онда је сумњив по дифолту, ако има став, онда је екстремиста, ако се брани, онда глуми жртву, ако га нападну — онда је то „владавина права“.
Колумниста који је написао овај текст покушава да убједи јавност да је сва прича о српској угрожености митологија. Поставља се питање , шта је онда систематско медијско линчовање сваког српског политичара? Шта је вишегодишње таргетирање људи по националном идентитету? Шта је непрекидна кампања у којој се свако ко се изјасни као Србин третира као ретроградни елемент? Да није то случајно модерна верзија „грађанске једнакости“?
Лако је глумити рационалност када се цијела прича поједностави до карикатуре. Лако је говорити о „митологији“ када игноришеш атмосферу у којој се свака српска културна, политичка или идентитетска позиција третира као пријетња држави. И лако је позивати се на „чињенице“ када се оне бирају као на пијаци, узме се оно што одговара, а све остало се прогласи небитним.
Посебно је лицемјерно што исти кругови годинама нормализују најприземније увреде на рачун Срба, а онда одједном постану велики правни пуританци када треба политички елиминисати некога ко им идеолошки не одговара. Тада се открива огромна љубав према институцијама. Тада се одједном вјерује у непогрешивост система који су до јуче називали заробљеним.
А највећа иронија је што нам лекције о одговорности дијеле они који су годинама тапшали по рамену сваку антисрпску провокацију, сваку историјску ревизију и свако понижавање српског народа у Црној Гори.
У тексту се чак покушава морално дисквалификовати и свако ко је имао политички или идеолошки став, па се тако призивају имена попут Бориса Дежуливића , а подсјећа се и на период владе Здравка Кривокапића, све са циљем да се направи једна једноставна слика, ако је неко идеолошки неподобан, онда је крив и прије судске пресуде.
То није правна држава. То је идеолошка инквизиција ДПС епигона којима припада Драган Бурсаћ.
И зато немојте причати да је све ово само „процедура“. У нормалној држави процедура важи за све једнако. У нашој , процедура се активира селективно, а медијски спектакл служи да јавност добије жељени утисак прије било какве пресуде. Посебно је симптоматично што се толика енергија улаже да се докаже како српске угрожености нема. То је готово опсесија. А када неко мора толико да доказује да нешто не постоји као што то ради Бурсаћ , онда је питање шта га заправо толико плаши.
Свакако , људи у ЦГ нису наивни. Они виде ко годинама производи тензије, ко непрекидно тражи кривца у српском идентитету.
Зато колумна Бурсаћ није анализа. Није ни критика. Ово је политички памфлет са једним јединим циљем , да се сваки Србин који не ћути прикаже као проблем, а сваки напад на Србе као нормализација друштва.
Е па неће моћи.
Кад год се у Црној Гори удари на српски политички фактор, одмах се појаве овакви тумачи стварности да нам објасне како смо сами криви што смо нападнути. То је стари механизам, прво те прогласе проблемом, онда те казне, па ти на крају објасне да је то за твоје добро.
И зато је ова прича много већа од једне особе и једног случаја. Ово је питање принципа , да ли ће српски народ у Црној Гори имати право на политичко достојанство или ће сваки пут када се усправи бити медијски и институционално сатанизован.
Зато можете писати колумне до бесвијести. Можете глумити рационалност и дијелити моралне лекције. Али једно не можете, убједити народ да не види оно што гледа сваког дан, а српски народ не пристаје више да му се пропаганда сервира као истина и као правда.