Успенски пост је један од четири вишедневна поста у Православној цркви. Везан је за годишњи круг непокретних празника и траје од 14. августа до 27. августа (односно од 1. августа до 14. августа по црквеном календару). Име је добио по празнику Успења Пресвете Богородице којим се пост завршава 28. августа (15. августа).
Успенски пост траје двије недјеље. Почиње празником Изношења часног дрвета Животворног Крста Господњег (1/14. августа), а завршава се празником Успенија Богородице (15/28. августа). Ако празник Успења падне у сриједу или петак, по савременом Типику који је у примјени у нашој помјесној цркви, и тог се дана пости (уз празнична попуштања). У црквеној средини је овај обичај доста критикован, с обзиром да је смисао поста управо припрема за сам празник, те пост на дан празника упућује на другоразредни карактер самог празничног прослављања, што је супротно његовом значају и мјесту у оквиру богослужбеног поретка. Овакав обичај је проистекао стога што се у вријеме нестанка православних царстава на заласку Средњег вијека изгубио парохијски типик, а преовладао онај монашки, а, као што је познато, за монахе је пост и уздржање основно стање, те није необично срести овако строго правило у оквиру монашке средине, чија се цјелисходност у парохијској пракси доводи у питање. Поред предањског индивидуалног карактера уздржања од хране (према могућностима, тјелесним моћима и ревности), Типик даје извјесне смјернице у погледу уздржања од хране, која подразумијевају поред уобичајеног искључења месних и мљечних производа из исхране, и уздржање од конзумирања рибе, осим на празник Преображења Господњег (Типик, глава 33). Оваквим правилима се Успенски пост приближава по строгости Великом посту.
С обзиром на то да је празник Успења Пресвете Богородице центар ка коме се креће хришћанин у заједница током овог поста, у појединим помјесним црквама се током овог поста служе посебне молитве у молебни Пресветој Богородици у којима се од Богородице иште заступање за спасење и добар свршетак посног подвига.
Успенски пост се у писаним документима јавља релативно касно. Његова кодификација је везана за друго хиљадугодиште хришћанства. Назнаке постојања Успенског поста налазе се у изворима из 9. вијека, а што се тиче самих Типика, први пут се прописани Успенски пост среће на Западу, у Типику манастира Светог Николе у Калабрији (12. вијек). Цариградски сабор 1166. године коначно је одобрио двонедељни период поста уочи празника Успења Пресвете Богородице. Сам празник Успења, као и већина Богородичиних празника, заснован је на предању, будући да Јеванђеље не садржи ни једну ријеч о догађају Успења Богородице. Сматра се да је најранији познати текст о овом догађају „Повијест Светог Јована Богослова о Успењу Пресвете Богородице“, која је датирана у 5. вијек. Аутор се потписао именом знаменитог апостола како би свом тексту дао значај у доба процвата култа Пресвете Богородице. Сматра се да је овај текст послужио као основа за богослужбене текстове празника, које су саставили чувени црквени химнографи Јован Дамаскин и Козма Мајумски, а такође је био основа за иконографију празника Пресвете Богородице. Међутим, према другој верзији, празник је установљен у давна времена, а помени о њему који су стигли до нас датирају из 4. вијека. Разлог томе је то што су, осим Великог поста и поста сриједом и петком (прописаних канонима Првог васељенског сабора) остали постови углавном настајали као обичаји који су се временом проширивали из локалних манастирских заједница на шире црквено тијело. Тако имамо у бесједи папе Лава Великог, изреченој око 450. године, јасну назнаку о могућем постојању овог поста: „Црквени постови су распоређени у години тако да свако вријеме има свој засебан закон уздржања. Тако је у прољеће прољећни пост Свете Четрдесетнице, током љета је пост Свете Педесетнице, на јесен је јесењи пост у седмом мјесецу, а зими имамо зимски пост.“ Међутим, спомињање поста седмог мјесеца је везано за пост који су држали они чланови заједнице који нису успјели да одрже Велики пост, те су накнадно, током љета, имали прилику да принесу своје уздржање. Овај је пост касније рашчлањен на два дијела, па је први дио оно што данас познајемо као Петровски пост, а други дио је обухватао августовски дио тог ранијег поста (од 1. до 14. августа по црквеном календару) и преобразио се у Успенски пост. Ови су се постови у другом хришћанском миленијуму од индивидуалне праксе уздржања оних који нису били у могућности да посте Велики пост распространили на све чланове Цркве.
Пишући о овом посту Свети Симеон Солунски каже: „Августовски пост је установљен у част Мајке Бога Логоса, која се, сазнавши за дан свог упокојења, као и увијек трудила и постила за нас, иако, пошто је света и непорочна, није имала потребе за постом. Она се посебно молила за нас када је намјеравала да пређе из овог живота у будући, и када је њена блажена душа морала да се сједини са својим Сином преко Божанског Духа. Зато треба да постимо и да јој пјевамо хвалу, подражавајући Њен живот и тиме је покрећемо на молитву за нас. Неки, пак, кажу да је овај пост установљен поводом два празника, односно Преображења и Успења. И сматрам потребним да прослављамо ова два празника, један као освећење, а други као умилостивљење и заступништво за нас.“
У седмичне дане без празничног знака током вишедневних постова, у које спада и Успенски пост, Типик који је данас у примјени у нашој помјесној цркви (глава 9) прописује вршење богослужења са метанијама и молитвом Светог Јефрема Сиријског, у свему као у дане Великог поста, у које дане се не служи света литургија. Ова правила Типика се, међутим, не примјењују у савременој парохијској (а то важи у за велику већину манастира) ни у једној помјесној православној цркви, већ се богослужење обавља по уобичајеном чину као и ван поста.Током самог поста, у средишту уздржања, Црква нам као предах и подстицај нуди празник Преображења Господњег, дајући нам прилику да се, созерцањем тајанственог догађаја јављања вјечне свјетлости Божанске на Тавору, која се јавља ревносним испосницима, укријепимо за наставак поста. Цио даљи период Успенског поста траје попразништво Преображења, а уочи празника Успења као увод у празновање, служимо службу претпразништва. На сам празник се у Јерусалимској патријаршији служи посебан богослужбени чин назван Погребење Мајке Божије, који по својој структури представља паралелу са службом Погреба Христовог који се служи на јутрењу Велике суботе, с тим што је по теми много више интониран радосном надом долазећег Царства Христовог. Ова служба се проширила у Русији током 19. и 20. вијека, а у последње вријеме се и код нас све чешће среће у манастирима.
(На илустрацији: фреска Успења Пресвете Богородице са западног зида наоса саборне цркве манастира Сопоћани, 13. вијек.)
