Пише,Дејан Бешовић,Знаменити Срби у Албанији,Цар Душан Силни

Ромејски отров је убио Цара Душана
Рене Ристелхојбер: “Цар Душан је 1355. године, прије него што ће умријети, освојио Адријанопољ, данашње Једрене, водећи силесију од 80.000 ратника на Цариград.“
Ристелхојбер такође наводи:
​“Да није случајно перфидни ромејски отров “радио“ јер је Душан умро у походу на Цариград, исто као и Крум Страшни? Да су Срби освојили Цариград, не би ли историја кренула потпуно другачијим током? Да је један снажан народ замијенио остарело и немоћно ромејско царство, не би ли зауставио Турке на њиховом походу?“
Ово је написао Рене Ристелхојбер у својој књизи “Историја балканских народа” (Histoire des peuples balkaniques, Les Grandes études historiques Garnier Flammarion, Paris, Fayard, 1950. – (A History of the Balkan Peoples, edited and translated by Sherman David Spector, Ardent Media, New York 1971.) француски дипломата и писац Рене Ристелхојбер (René Ristelhueber (* 5. März 1881 in Peking; † 19. Februar 1960). Смрт га је прекинула, а ни ове додатке о империји – нећете наћи ни на једној мапи, јер то никако не жели конвенционална владајућа наука. (Ускоро ћемо презентовати књигу Ренеа Ристелхојбера , а научни а аудиторијум ће просудити о историјографској вриједности саме књиге, због ншег увида у исту, те можемо устврдити да је итекако вриједна, а иначе да није, не би била под тешким “западњачким“ кључем. Рене Ристелхојбер је био син конзула у Пекингу са миграционом позадином у Алзасу. Придружио се француском министарству спољних послова 1905. године као тумач за мандарински језик у Пекингу. Као дипломата био је стручњак за Блиски Исток, Далеки Исток, Европу и Сјеверну Африку. Од 1908. до 1912. стациониран је у Леванту. Током Првог свјетског рата био је запослен у Солуну, Атини и касније у Високој комисији у Цариграду гдје је имао увиде у најрафинисаније архиве османског царства, до којих је готово немогуће доћи. Након Првог свјетског рата, водио је три године у француској колонији Тунису министарство унутрашњих послова. Од 1935. до 1937. био је амбасадор у Ослу, од 1. децембра 1937. до 3. маја 1939. амбасадор је у Софији и 1940-1942. амбасадор у Отави. 1942. године одлази у пензију.Тада долази у Албанију овај изванредни дипломата ,ерудита ,научкх -историчар и посвећује се проучавању Немањића . Ипак због свог огромног знања и искуства у дипломатији, седам година бива ангажован као професор дипломатске историје на универзитету у Монтреалу и позивни професор-академик у Тирани- Албанија . У својој последњој публикацији обрађивао је Опијумске ратове између британског царства и кинеског царства, за коју многи свјетски историчари тврде да је одличан извор за проучавање те материје.
Текст у фокусу(српски .), страна 127:
​»Није уопште било лоше што је аутор ове књиге био не само историчар, већ и врсни дипломата. Ништа на изглед није лако било аутору књиге, у ствари, имао је реалну главобољу, да прикаже редослијед догађаја који су се десили на тзв. Балканском полуострву, али и историју људи који су живјели на том простору.
Ко су ти људи, шта су они били? Срби, Бугари , Албанци, Грци и Турци. Хајде да додамо Румуне, иако нису стварни балканци. Њихова прича уопште не почиње у XIX вијеку, почиње далеко уназад. Већ су искусили период славе прије него што су подпали у пет вјекова отоманског јарма. Иако су повратили своју независност у току XIX вијека, имали су сав свој реконструисани оквир и индивидуалност, пред почетак избијања Првог великог свјетског рата 1914 .године. Поново, у улози историјског “компресора“ – овог пута ту улогу има Русија – и потпуно је на свом нивоу.
Ростелхојбер у свом дјелу наративно прати, њихов рани развој, од самог постања, приказује их у времену турског угњетавања, до свједочанства њиховог васкрсења и њихове еволутивности у периоду од 1878. до 1908. године. Говори, пише, и о два балканска рата који су били припрема Првом светском рату 1914. године, излаже нам њихове улоге током тих сукоба, и буран период између два свјетска рата. Последњи велики светски рат такође приказује, након њега, и тренутно стање балканског полуострва.
На пет стотина страница чврстог текста, са јасним, синтетизованим, интелигентним и симпатичним уводним резимеом. То је широко допуњена временска линија, која полази од битке на Саламини 486. године прије нове ере и завршава се са годином 1918 ., са датумом проглашења независности Бугарске. Он слиједи текућу хронологију од 1883. до 1949. године. Књига је подесна , једноставна за савјетодавно учење, добро написана и пријатна за читање.«записао је
Оливиер Маураулт, предсједник историјског друштва Монтреала члан Франуске академије наука и дописни члан САНУ