Србофобија. Ријеч која је своје пуно значење добила у другом свјетском рату, тачније у логору Јасеновац у Ндхазији.
Ријеч односно начин размишљања који у Црној Гори није био присутан све тамо до 1945 осим у појединачним случајевима. Појединачни случајеви су пак оно што и јесте занимљиво, то су људи који су у одређеном времену били српски родољуби, међутим због неиспуњених амбиција њихово родољубље преметнуће се у србомржњу тачније у србофобију.
Секула Дрљевић утемељивач србофобне мисли у Црној Гори
Један од таквих био је Секула Дрљевић, утемељивач србофобне мисли у Црној Гори. За њим неће заостајати, а чак ће га и превазићи Савић Марковић Штедимлија, који је сву своју енергију уложио у доказивање како у Црној Гори нису живјели Срби, већ неки како је он често истицао црвени Хрвати.
Штедимлија је такође био заговорник идеје да је Црна Гора римокатоличка земља, и сходно томе он је у својим наклапањима писао да Црна Гора тек од 18. вијека почиње бити православна земља.
Наравно српство је за њега политичка категорија, вјерска категорија и ову његову тезу касније надограђују комунисти а од ове тезе данас не одступају ни за милиметар дукљански идеолози и њихове политичке вође.
Но, да идемо редом, расрбљавање Црне Горе заправо почиње 1946 године, вјеровали или не то се догађа на начин што је високи комунистички функционер Милован Ђилас памфлетом прогласио да су Црногорци нација!? Да памфлетом!
Ђилас ипак није отишао у крајност (касније се и покајао због овога), већ је тврдио да су Црногорци иако нација ипак припадници једне српске гране тј да имају какве такве везе са Србима.
Овај концепт је такозвани дуалистички концепт који је једнако штетан за традицију, историју и све оно што је Црну Гору чинило олтаром српске слободе, јер се зна и историјски је потврђено да је Црна Гора настала и опстала на косовској мисли.
Покушај затирања српства наставља се седамдесетих година, рушењем Његошеве капеле на Ловћену која је била симбол српства, коју су рушили српски непријатељи управо из тог разлога, а коју је обновио српски краљ Александар Карађорђевић испуњавајући завјет свог претка и поштујући чињеницу да његовим венама тече крв српских спартанских ратника из Црне Горе.
Пробуђена српска свијест крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, ствара панику у неоусташким редовима у Цг и они се свим силама труде да идеологију већ помињаног Штедимлије очувају. Као баштиник те идеологије а све наравно уз благослов римокатоличког клера јавља се ЛСЦГ, политичка странка која се факто и де јуре одбацује дуализам Ђиласа и промовише отворено неоусташтво.
Штавише њихова идеологија је суштински заснована на основама расистичке теорије Анте Старчевића. Њихов концепт недуго након тога преузима и ДПС и њихов лидер Мило Ђукановић чији развојни пут се може упоредити са развојним путем Секуле Дрљевића. Од некога ко је дошао на власт причајући о угроженом српству и Србима на Косову до изјаве да је светосавље агресивно.
Сасвим је јасно да Ђукановић као вођа србофоба жели да Србе из Цг ограничи на простор авнојевских граница, он наиме жели да Црну Гору уведе у римокатолички вјерски и западни цивилизацијски круг, иако је Цг одувјек била дио православног и источног тј византијског цивилизацијског круга.
На крају, не смије се у будућности насјести на причу дуалиста и грађаниста, свако онај ко се осјећа као Србин треба да буде поносан на Подгоричку скупштину, треба и мора бити српски интегралиста и свако онај ко се осјећа Србином не смије посустати у овој борби против србофобних монтенегрина и њиховог пројекта римокатолизације овог простора.
На крају, онима који би да униште српство морамо поручити да Црна Гора ако жели да буде стабилна земља , стабилна држава а не провизоријум мора бити и српска, јер је на српству настала и опстала.
