Постоји нешто дубоко утјешно у чињеници да један народ, расут у више земаља и даље налази снагу да своју духовну вертикалу држи усправно. Та вертикала је, у нашем случају, одувијек имала име. Не треба га ни изговарати — довољно је поменути стих, камен и већ знамо о коме се говори.
Његош је присутан и тамо гдје га нема, а камоли у Вишеграду, у каменој тврђави нашег сјећања коју је један писац подигао над Дрином. Стоји његов кип, гвозден и непомичан, али око њега се непрестано крећу они који траже потврду да су коријени и даље гдје су били. Кад неко положи руку на бронзани оковратник, то није гест туристе. То је дијалог са прецима.
И управо тај дијалог, тај невидљиви разговор са Његошем — ма гдје му се пришло, у камену, у стиху, у мисли — чини да данас поново проговара питање које никада није престало да боли: шта смо урадили са његовом капелом?
Капела на Ловћену није само грађевина, нити је објекат спорења. Она је спојеница између небеске и земаљске Црне Горе, симбол нашег историјског успона, падова, помирења и непрестаног трагања за смислом. Кад је срушена, није срушен само камен — на тренутак је прекинута нит која нас везује за највише у нама самима.
Зато се данас, кад идемо кроз хладно зимско јутро, кад се сликамо поред његових кипова, поред цркава подигнутих у част вјере и народа, у нама провлачи једна једина мисао: свуда те има. И у Вишеграду, и у Никшићу, и у Београду, и у изгубљеним завичајима широм свијета. Свуда гдје се чује српска ријеч, свуда гдје се још пјева о части и страдању — Његош је ту.
Можда је баш та свеопшта присутност разлог што више нико не може зауставити повратак разговора о капели. То више није политичко питање, нити мајсторски спор архитеката. То је борба за очување једне истине: да народ не може живјети без својих темеља.
Вратити капелу значи вратити самопоштовање. Није то чежња за прошлошћу, него за смислом. За поретком ствари у којем је јасно ко смо, чији смо, и куда идемо.
Кад данас неко стане пред Његошев кип, макар у Вишеграду, на тренутак се врати мир. Као да владика каже:
„Још сте ту. Још се борите. Још има за кога да се борите.“
Зато, ако свуда има њега, онда је логично да се свуда поново чује и позив да му се капела врати. Не из ината, не из политичке потребе, него из осјећаја који се не може ућуткати.
А кад се људи једном пробуде у том осјећају — онда је пут до Ловћена кратак, а правда, ма колико каснила, увијек стигне тамо гдје треба.
Ne tako davno , jer ne zivim u CG, pocela sam da citam i pratim tekstove i izlaganja Spasoja Tomica ,raznim povodima , u nasem Srpskom Svijetu.
Uvijek uzivam u redovima koje on sastavlja. Obrazovan, bogat duhom, pismen bez granica, objektivan, posteno nastrojen i sto je veoma vazno: istomisljenik.
Bravo Spasoje! Bogatstvo je imati u novom pokoljenju crnogorskih Srba takvu osobu!
Srpkinja,poreklom iz Crne Gore.
Dubravka Popovic
Вратити Капелу на Ловћен. Вратити Владику и Песника , тамо, где је опоруком рекао , тамо где ће да се смири и почине. Да Црна Мора постане опет Црна Гора, да дође себи. Да се Црногорци-Срби извуку из проклетства Владичина. Вакат вам је више, или ће те још да живите животом црвених рушитељеа. Све је на вама Црногорци.
Smatram daje nasa sveta obaveza da vratimo kapelu na lovcenu? Teski grijeh smo napravili srusilismo njegova djela gdjeje zelio da pociva na visine lovcena odakle moze da cuva crnu goru i crnogorce ? Onaj koje srusio treba daje vrati i izgradi djeje bila ?