Пише, Спасоје Томић: Свјетски ломови, балканске заблуде и политика у новом времену подјеле интересних сфера

Свјетски поредак у који смо годинама убјеђивани да је чврст, праведан и непромјенљив, данас се распада или ако хоћете да будем блажи он се урушава. И то не тихо, него уз панику и нервозу оних који су га кројили. Мит о „међународној заједници“ као моралном арбитру историје данас више не пролази ни код оних који су га створили. Уједињене нације су да будем до краја груб тоалет папир великих сила. Остала једа будем објективан и реалан само гола сила, интерес и лицемјерје.

Живимо у времену које је историја већ видјела и запамтила као најопасније, времену у којем стари поредак умире, а нови још нема име. У таквим временима побјеђују најспремнији.

Сједињене Америчке Државе, деценијама самопроглашени свјетски жандарм и „учитељ демократије“ , данас све теже сакривају умор своје империје која више нема снаге да управља свијетом, али још има довољно моћи да га ремети што показује случај Венецуеле. Санкције су постале замјена за стратегију, притисци за дипломатију, а „обојене револуције“ за политичку машту. Вашингтон реагује рефлексно и осветнички на сваки знак непослушности, не питајући се да ли је управо таква политика створила отпор који данас гледамо широм планете. Ипак, после хапшења Мадура санкције, обојене револуције и сличне ствари губе на тежини, кренуло се силом у пацификовање региона гдје САД желе да имају доминантан утицај…над ресурсима са марионетским владама које ће слијепо слушати њихов диктат.

Русија, за разлику од Запада, одавно више никога не заварава. Она не продаје илузије о универзалним вриједностима. Њена политика је груба, тврда и доследна, интереси, моћ и континуитет. Нема стида, али нема ни лицемјерја. Управо та хладна искреност доноси јој симпатије код оних који су се нагледали западних двоструких аршина и „хуманитарних“ акција као 1999 године и напада на СРЈ.

Кина иде још даље она уопште не учествује у замарајућим расправама. Док Запад дијели лекције, Русија војно неутралише Украјину, Пекинг гради луке, жељезнице и фабрике. Док други причају о демократији, Кина нуди кредите, тржишта и вријеме. Њена политика није идеолошка, већ цивилизацијска. И управо зато је Запад доживљава као највећу пријетњу, не зато што напада, бомбардује или уводи санкције већ зато што не зависи ни од кога и не моли никога.

А Европа? Европа је данас геополитички инвалид. Континент који је створио модерну државу и дипломатију, свео се на простор без сопствене воље. Безбједносно под туторством САД, економски условљена Кином, енергетски дуго везана за Русију, несрећна Европа више нема политику, већ реакцију саопштењима! Истини за вољу ОШТРИМ саопштењима! Сва храброст злосрећне ЕУ заснована је на већ поменутим саопштењима и бирократским флоскулама.

На таквом европском терену, Балкан поново постаје полигон за туђе интересе и домаће заблуде. Србија је, за разлику од многих, показала да разумије тежину историјског тренутка.

Политика коју води Александар Вучић без обзира на то што је предмет сталних напада, показала се као једина рационална у региону. Балансирање између великих сила, одбијање да се Србија претвори у туђи инструмент и упорно инсистирање на државним интересима донијели су стабилност у времену глобалног хаоса.

Србија данас није ничији вазал, али није ни авантуриста. И управо зато је мета. Јер у времену када се тражи безусловна послушност, свака самосталност се проглашава пријетњом. Ипак кинески капитал, дипломатска равнотежа са Русијом и мирно одржавање односа са САД донијеле су Србији доста велики маневарски простор. И што је јако битно, за разлику од почетка 2000их Србија је у оном дијелу који је њој важан, неутрализовала утицај Њемачке, која је показаће се безуспјешно покушала преко извођача радова из региона ( читај Пленковић и Хрватска) да јој направи још једну обојену револуцију као 5 октобра 2000! Њемачка ауфидерзен!

Хрватска политика под Андрејем Пленковићем представља супротност том приступу. То је политика која се клања Бриселу, а глуми регионалну силу. Пленковић говори европским језиком, али мисли на микро нивоу. Највећу храброст показује искључиво када напада Србију, јер зна да ће добити тапшање по рамену од разних Мерца, Каласа и њима сличних, и наравно од ДОМОБранитеља. Резултат је Хрватска без превеликог утицаја и са вишком самоувјерености и мањком реалне снаге што ће вријеме показати.

Зоран Милановић, ма колико контроверзан, ипак представља ријетку појаву у хрватској политици. Његови наступи су често груби, али нису у већини случајева лицемјерни . У мору политичких марионета, такав наступ изазива барем дозу поштовања чак и кад се са њим не слажете.

Босна и Херцеговина је, нажалост, примјер државе која одбија да прихвати стварност. Умјесто договора — наметање. Умјесто суверенитета — протекторат. Политика која живи од туђе подршке, а не од унутрашњег консензуса, осуђена је на кризу. БиХ није нестабилна због Дејтона, већ због оних који га никада нису прихватили.

Црна Гора, она се и даље губи у сопственим контрадикцијама. Није проблем у разликама, већ у одсуству визије. Држава која не зна шта хоће, лако постаје средство туђих планова, зато је на политичким елитама у Црној Гори са различитих спектара важан задатак, а то је да покушају да нађу модус операнди који превазилази само ЕУ и да се позиционира према интересима који јој могу донијети корист, јер тридесет година „доследно“ погубне политике ДПС-а нанијело је превише штете.

А Аљбин Курти заслужује један мали и посебан осврт. Он није државник, он је једноставно политички амерички пироман. Његова политика није политика будућности, споразума и договора већ конфликта. Курти не тражи решење, јер без кризе нема ни њега. Он живи од провокација, уз прећутну подршку оних који тзв Косово виде као средство притиска на Србију, а не на простор , који се може решавати споразумно уз враћање под окриље Србије по систему шпанских покрајина.

Дакле данас не живимо у свијету нових договора, већ у свијету неповјерења. Правила важе само док служе интересима. Ко то не разумије, постаје колатерална штета историје и великих сила.

А свијет се већ промијенио. Они који то не виде, или не желе да виде, платиће највишу цијену, постаће или протекторати или ће бити обичан провизоријум.