Србија и српски народ нашли су се под сталним притиском пројеката који имају један циљ, раскомадати духовно, културно и политичко биће српског народа. Данас се тај напад више не спроводи тенковима и окупацијом, већ амбасадама, фондацијама, медијима и такозваним „цивилним сектором“.
Западне амбасаде постале су центри паралелне власти, из којих се одређује ко је „прихватљив“, а ко „ретроградан“. У том речнику, сваки Србин који држи до свог имена, своје вјере и свог народа одмах постаје „националиста“ и „пријетња стабилности“. Али заправо, права пријетња стабилности долази од оних који раде на томе да се уништи духовни простор српства, да се створи „црногорска црква“, „војвођански идентитет“ или пак „босански Србин“ као посебна категорија.
Посебна мета овог пројекта је Српска православна црква, као последњи бедем националног јединства. Када је држава ослабљена, када медији раде против народа, остаје још само Црква као мјесто сабрања. Зато је удар на Цркву удар на срж српског бића. Од покушаја отимања храмова у Црној Гори, до сатанизације свештенства у медијима, свједоци смо систематског рада на томе да се Срби одвоје од свог духовног коријена, по комунистичкој матрици и моделу.
Они који говоре о „европским вриједностима“ најчешће мисле на европско безнађе, у којем нема ни Бога ни нације а српски интегрализам је антипод том концепту јер он не шири мржњу, већ свијест о заједничкој судбини српског народа на овим просторима.
Ако је двадесети вијек био вијек српских страдања, онда двадесет први мора бити вијек српског сабирања. Ниједан народ није поднио више неправде, ниједан није више пута био обманут савезништвима и обећањима о демократији, а ипак ниједан није показао већу виталност. Српски народ, расијан по авнојевским границама које су му наметнуте, није изгубио своје унутрашње јединство тј ипак га је задржао у довољној мјери.
То јединство данас мора поново бити артикулисано кроз идеју српског интегрализма као јединог исправног пута за српски народ уопште.
Тај пут не води у нове сукобе како желе да прикажу сви они медији који нам не мисле добро, већ је то повратак сопственим корјенима. Народ који заборави своје свеце, своје писмо и своје јунаке, постаје подстанар у сопственој земљи. Зато први корак српског препорода није у институцијама, него у нама самима , да се поново научимо да мислимо српски, да осјећамо српски, да волимо своје као што други воле своје. Без тог унутрашњег препорода, свака политика остаје празна љуштура са мноштвом флоскула без икаквог значаја за нашу будућност.
Српски интегрализам данас није пука фраза, већ потреба за опстанком. Он тражи саборност народа у свим српским земљама, чврст ослонац у Српској православној цркви и јасну националну политику која ће штитити интерес сваког Србина, ма гдје живио. То није империјалистичка идеја, него позив на опште политичко, друштвено и културно јединство.
Зато када чујете да Ибрахимовић прича о ЕУ, морате знати да он мисли на зелену трансверзалу.
Када чујете да Ђељошај говори о ЕУ, знајте да прижељкује велику Албанију.
Зато је у времену изазова који су пред нама његовање српског интегрализма насушна потреба која ће бити брана њиховим плановима.
Зато је дужност сваког Србина данас,било да је у Београду, Подгорици, Бањалуци или у дијаспори, да не дозволи да му туђин одређује ко је и шта је. Пут српског препорода почиње онда када престанемо да се извињавамо што постојимо и да оне који се извињавају смјестимо на маргине друштва , са којих неће моћи вршити утицај на наше синове и кћери преко својих медијских и НВО испостава.
На крају, није важно да ли смо мали, важно је да смо своји на своме, са јасном идејом од које нећемо одустати. А бити свој, у времену туђинске диктатуре која жели да сломи нашу духовност, највећи је облик слободе!