Када се у јавном простору, посебно у медијско-политичким круговима насталим почетком деведесетих, помене „агресија на Дубровник“, нијесу у питању историјске чињенице већ дуготрајна политичка конструкција, смишљена и пласирана у времену када је истина била најмање пожељна. Као и у многим другим случајевима југословенске кризе, суштина је замијењена пропагандом, а правни оквир и уставни поредак федерације гурнути у страну да би се конструисала слика једностране кривице.
Међутим, ако се држимо чињеница, а наука, историографија и правни систем не познају категорију симпатија, већ искључиво аргументе, онда морамо рећи, агресија на Дубровник није постојала, јер агресија се може извршити само на туђу територију, а 1991. године Хрватска је, по Уставу СФРЈ, била једна од њених република, унутрашња јединица федералне државе, без међународно признате независности.
Отуд ЈНА није могла извршити „агресију“ на државу која у правном смислу као међународни субјекат још није постојала.
Устав СФРЈ из 1974. године јасно је дефинисао да је Савезна држава носилац суверенитета, док републике имају право на самоуправу, али не и на унилатерално отцепљење. Свако насилно мијењање уставног поретка, посебно стварање паравојних формација, било је кршење закона.
Хрватске националистичке милиције, које су се у то вријеме организовале по Дубровнику, околини и читавој јужној Далмацији, дјеловале су мимо уставног система федерације.
ЈНА је, по Уставу и савезним законима, имала обавезу да штити територијални интегритет СФРЈ, да разоружава нелегалне формације и спријечи кршење закона. То није политичка интерпретација, већ правна чињеница.
Сектор јужне Далмације у јесен 1991. године био је поприште организованих упада хрватских паравојних група, бројних напада на јединице ЈНА и блокирања касарни. Дубровник је био логистички центар таквих активности, што је доводило у опасност не само војне објекте већ и комуникационе правце према Црној Гори и Херцеговини.
Интервенција ЈНА имала је два циља:
1. Разоружавање паравојних формација,
2. Обезбјеђивање стабилности региона, гдје су живјели и грађани различитих националности који су били изложени притисцима, пријетњама и нападима.
Називати то „агресијом“ значи одрећи свакој федералној држави право да одржава уставни поредак на сопственој територији.
У годинама које су уследиле, термин „агресија на Дубровник“ постао је дио политичког арсенала нових власти у Загребу, а касније и дио дипломатске реторике која је служила за стигматизацију читавих народа. Створена је емотивна слика наводног „града под опсадом“, иако је у документима ЈНА јасно наведено да је Дубровник био демилитаризована зона али и зона одакле су дјеловале паравојне групе које нису биле под контролом ниједне законите институције СФРЈ.
Тако је један безбједносни сукоб у оквиру федерације представљен као међудржавни рат, што у том тренутку није било могуће ни у правном ни у политичком смислу.
Све док Хрватска није била међународно призната држава — што се десило ако се не варам тек у јануару 1992. — свако војно дјеловање на њеној територији било је унутрашње питање СФРЈ. ЈНА је имала уставну обавезу да интервенише против илегалних формација које су кршиле федерални правни поредак и угрожавале безбједност грађана и војника.
Отуд оптужбе о „агресији“ представљају политички конструкт, а не историјски или правни факт. Истина је једноставна, није било агресије на Дубровник, јер ЈНА није могла извршити агресију на сопствену државу.
Тако је, иако то многима не одговара, али чињенице су, као и увијек, непобитно, као и у овом случају.