Када се све сабере — чињенице, документи, уставне одредбе, војни извјештаји и политичке околности — остаје само један могући закључак: слика о „агресији“ на Дубровник није историјска истина, већ политичка творевина свог времена. И као сваку политичку творевину, њен задатак није био да објасни стварност, него да је сакрије.
Дубровник 1991. није био ни „нападнути страни град“, ни „симбол отпора агресору“, већ је био простор унутрашњег југословенског сукоба у којем су федералне институције настојале да изврше своје уставне надлежности, док је друга страна покушавала да производњом жртвеног наратива добије међународну подршку.
Тај наратив је временом прерастао у мит, а мит у „службену истину“ која се у појединим круговима понавља и данас, више из политичке инерције него из вјере у његову тачност.
Чињенице недвосмислено показују:
да је Хрватска 1991. била уставна република СФРЈ,
да ЈНА није могла да изврши агресију на сопствену државу,
да је термин „агресија“ уведен као политички инструмент,
да је Дубровник коришћен као симболичко средство за стигматизацију читавог једног народа у овом случају српског.
Зато је важно говорити, писати и подсјећати. Нарочито данас, када је већина архивске грађе доступна, а временска дистанца довољно велика да би се емоције одвојиле од фактографије.
Истина о Дубровнику је подсјетник да се историја не смије препуштати пропаганди
И зато остаје суштина, ЈНА није извршила агресију на Дубровник, јер агресију није могуће извршити на сопствену државну територију. Све остало припада сфери политичких интереса, а не историјске истине.