Сада, када се осврнемо на период након 1991. године, постаје јасно да је мит о „агресији“ на Дубровник имао и другу, дугорочну функцију, служио је као темељ за каснију политичку, историјску и правну ревизију читавог југословенског простора. Управо на примјеру Дубровника најбоље се види како једна политичка формулација може постати својеврсни западни медијски пробни балон који се може употребљавати и на другим мјестима, тиме се долази до тога да када тако медијски обликујете причу се све чињенице гурају у други план.
Током деведесетих, а и много касније, у дипломатским круговима се управо „случај Дубровник“ користио као доказни елемент за наводну „агресивну политику српске стране“. Иако је Хрватска у том периоду већ стекла међународно признање, а ратна дешавања попримила сасвим другачији ток, мит о „граду под опсадом“ коришћен је као морални штит који је требао да сакрије и прикрије бројне злочине извршене над Србима у другим крајевима. Чим би се поставило питање страдања српских села у западној Славонији, протјеривања у Задру или касније „Олује“, одговор је увијек био исти, Дубровник!
Дакле, мит није служио само за интерну употребу, већ као политичка алатка одбране од одговорности. Када се једном створи емоционално набијена слика наводног „варварског напада“, она постаје штит за све друге поступке, без обзира на то што архиви, факти и међународни документи свједоче другачије.
Посебно је занимљиво што се у савременим хрватским наративима Дубровник представља као „симбол ратног страдања“, иако га је управо хрватска политика својим одлукама увела у ризичну зону. Замислимо, макар теоријски, шта би се догодило да је град заиста био демилитаризован, како је прописано, да није био логистички центар паравојних група и да се није користио за блокаду јединица ЈНА. Да ли би уопште до сукоба дошло? Вјероватно не.
Али то питање се нико не усуђује да постави, јер руши темељ наративне конструкције која се годинама брижљиво одржава. Умјесто тога, инсистира се на једноставној и политички згодној причи о „агресији“, која се може продавати и домаћој и међународној публици.
И управо зато данас, више него икада, постоји потреба да се чињенице извуку из архивских ормара, да се јавно проговори о стварним узроцима, актерима и намјерама. Не да би се писала нека „нова истина“, већ да се освијетли оно што је дуго било систематски скривано, јер историја није пропаганда, она је наука заснована на документима
А документи каже једну једину ствар и то прилично јасно , ЈНА није напала Дубровник као страни град, већ је реаговала у оквиру уставних надлежности федералне државе.
Све друге тврдње су политички конструкти настали у вријеме када је истина била највећа пријетња, а лаж најјаче оружје.