Александар Ранковић представља једну од најконтроверзнијих и најпарадоксалнијих личности југословенске и српске политичке историје XX вијека. Његов животни и политички пут показује сву драму једног система који је своје најоданије слуге немилосрдно трошио, а потом одбацивао али и способност историје да, често против воље самих актера, од појединаца направи симболе много ширих процеса.
Комуниста до сржи
У раној фази своје каријере, Ранковић је био фанатични комуниста у пуном значењу те ријечи. Као један од најближих Титових сарадника и дугогодишњи шеф безбједносног апарата, он је био стуб репресивног механизма југословенске државе. Озна, а потом Удба, под његовим надзором, биле су институције страха, идеолошке чистоте и суровог обрачуна са свима који су одступали од партијске линије. У том периоду Ранковић не показује ни трунку демократске осјетљивости, нити националне бриге јер он је прије свега партијски војник, човјек система који је српско друштво посматрао искључиво кроз призму „класе“ и „непријатеља револуције“.
Историјски је неопходно јасно рећи, Ранковић сноси тешку и неспорну одговорност за репресију над политичким противницима, интелектуалцима, свештенством и свима који су се усуђивали да мисле ван комунистичког догматског оквира. Његова улога у послијератном обрачуну са „унутрашњим непријатељем“ не може се релативизовати, нити ублажавати накнадним интерпретацијама. То је тамна страна његове биографије и она мора остати предмет хладне, академске и немилосрдне историјске анализе, без идеолошких уљепшавања и без накнадних митологизација.
Пад са власти и иронија историјског процеса
Међутим, политичка судбина Александра Ранковића не завршава се у том оквиру. Његов пад 1966. године, након Брионског пленума, означио је много више од унутарпартијског обрачуна и личног пораза једног високог функционера. Формално оптужен за злоупотребе службе и прислушкивање самог Тита, Ранковић је суштински постао жртва дубљег и стратешки осмишљеног политичког заокрета тј систематског слабљења Србије унутар југословенске федерације и јачања републичких и покрајинских аутономија, прије свега на штету српског националног корпуса.
Иако Ранковић никада није био српски националиста у правом, свјесном и идеолошком смислу те ријечи, његов прогон је имао управо такав ефекат. У српској јавности, нарочито међу онима који су већ осјећали институционалну и политичку маргинализацију Србије, његов пад је доживљен као симболичка казна „српском фактору“ у Југославији. Ранковић је, хтио то или не, постао персонификација државне снаге Србије која се повлачи пред федералним инжењерингом, идеолошким експериментима и политиком трајног слабљења званичног Београда као политичког центра.
Најјаснији и најупечатљивији израз тог преображаја његове историјске улоге виђен је на његовој сахрани 1983. године. Масовно окупљање грађана у Београду није било одавање почасти комунистичком функционеру, нити израз носталгије за репресивним апаратом који је сам стварао. То је био спонтани, готово инстинктивни чин колективне свијести да је са Ранковићем сахрањена и једна идеја снажне, институционално утицајне Србије унутар Југославије. Управо ту, на том мјесту и у том тренутку, осјетио се набој националног буђења које више није могло бити у потпуности контролисано партијским директивама и фразама о „братству и јединству“.
Закључак
Историјска иронија Александра Ранковића лежи у чињеници да је човјек који је читав живот провео гушећи сваки облик „националног скретања“ и беспоговорно служећи једној наднационалној идеологији, на крају постао један од кључних симбола српског националног освјешћивања. Не захваљујући својим политичким ставовима, већ захваљујући начину на који је уклоњен, понижен и истиснут из јавног живота. Он то није урадио ни својим ријечима, већ ћутањем које му је наметнуто, са значењем које је његов пад добио у колективној свијести српског народа.
Ранковић није био национални мислилац, нити визионар српске државности, далеко од тога, али је његова судбина оголила суштину југословенског пројекта у његовој позној фази, пројекта у којем је Србија могла бити стабилна само ако је била политички слаба. Управо та спознаја, артикулисана први пут масовно и јавно на његовој сахрани, означила је почетак краја дугог периода наметнутог ћутања о српском питању.
Зато Ранковић у историји остаје као опомена и политичко идеолошки парадокс у исто вријеме. Опомена да фанатична оданост идеологији не штити од политичког прогона, али и доказ да историја често користи појединце као симболе процеса које сами нису ни жељели, ни разумјели до краја. Он није херој, али није ни једнодимензионални негативац, он је производ и жртва система који је систематски потискивао реална национална питања, да би се она на крају вратила у много бурнијем и драматичнијем облику.
У том смислу, Александар Ранковић заузима посебно мјесто у историји Србије, не као идеолог, већ као симбол преломног историјског тренутка. Са њим није почео да се буди српски национализам, али је са његовим падом престала илузија да се српско питање може трајно угушити унутар једног идеолошког експеримента званог Југославија, експеримента који је од 1945 па све до свог самог краја учинио све не би ли Србију гурнуо на периферију одлучивања у самој федерацији, што се нарочито испољило приликом доношења устава из 1974.
Докле више да се поклања пажња комунистичким злочинцима?! Ма дајте прекинуте да скрибоманишете о Леки,Ђиду, Крцуну,Перу коњу, Пеку,Кочи,Јови,Бошку, Зунзари и др. представљајући их херојима и народним Робин Худима. То су били обични авантуристи, анархисти, србофоби и неписмени. Више су они зла нанијели српском народу но да је атомска бомба бачена на српске земље. Сада њихови следбеници, потомци и разноразни умишљени др.мр.проф и други титулари паламуде, пишу, снимају, бубњају и обмањују народ. Пуна корита су тим пропагаторима лика и дјела тих црвених ђавола, јер су им ти кољачи и оставили,као и друштвени статус. Нека кажу да ли станују у сопственом стану или конфискованом или отетом, дипломе ко им је дао и како су стекли,итсл. Све им је фејк и безвредно.