У нашој историји постоје датуми који се више осјећају него што се разумију. Један од њих је 27. март 1941. године. Деценијама је тај дан представљан као врхунац народне части, као тренутак када је народ устао против понижења. Али озбиљна нација мора себи поставити питање: да ли је 27. март био чин државничке мудрости или политичке непромишљености која је скупо коштала народ чијим се именом заклињала?
Пуч није био спонтани излив народне воље, како се често представља. Иза њега су стајали конкретни људи, војни и цивилни кругови, интелектуалне елите и политички актери. Међу водећим цивилним организаторима био је професор Радоје Кнежевић, човјек дубоко повезан са Српским културним клубом и Демократском странком, који је одржавао везу између Генералштаба, опозиције и интелектуалних кругова. Његов брат, дипломата Живан Кнежевић, припадао је истом политичком миљеу и касније ће са њим дијелити судбину политичке емиграције.
Обарањем намјесништва кнеза Павла и довођењем генерала Душана Симовића на власт, пучисти су мислили да су исправили историјску неправду. Народ је славио, улице Београда су кључале, а пароле су звучале храбро. Али питање које се ријетко поставља гласи: шта је била стратегија дан послије?
Хитлерова Њемачка није била увријеђени дипломатски партнер већ војна сила која је већ одлучила да Балкан мора бити обезбијеђен прије напада на Совјетски Савез. Ако су пучисти знали да Адолф Хитлер неће поштовати споразум онда је питање још теже зашто нису припремили државу за рат?
Југославија у марту 1941. није имала модерну војску, није имала организован систем цивилне заштите, није имала унутрашње политичко јединство, нити јасну стратегију одбране. Имала је само ентузијазам. А ентузијазам је најслабије оружје против тенкова.
У владама Душана Симовића и касније Слободана Јовановића, Радоје Кнежевић постаје министар Двора и прати владу од Београда преко Јерусалима до Лондона. То мјесто није било симболично, оно је значило непосредну близину краљу и утицај на политичке одлуке. Касније је био дипломатски представник емигрантске владе у Португалији, што показује степен повјерења који је уживао у монархистичком кругу.
Али управо ту лежи трагедија читаве генерације. Људи који су били довољно храбри да оборе власт нису били довољно стрпљиви да изграде снагу државе. Политички чин замијенио је војну припрему. Симболичка побједа довела је до стварног пораза.
Последица је била априлска катастрофа , слом државе за неколико седмица. Народ који је славио слободу у марту дочекао је окупацију у априлу. Историја је сурово показала да патриотизам без стратегије може постати национална несрећа.
Није случајно што је Радоје Кнежевић касније у емиграцији постао снажан поборник генерала Драже Михаиловића и Равногорског покрета. Године 1943. предлагао је краљу да се врати у земљу и стане на чело покрета отпора, што открива једну каснију спознају, да држава не може постојати без стварног вођства на терену. То је већ био покушај да се исправи оно што је изгубљено 1941, али историја ријетко даје другу прилику.
Након рата нове комунистичке власти осуђују га у одсуству на Београдском процесу. Живот наставља у емиграцији, уређујући „Глас канадских Срба“, остајући досљедан монархистичким увјерењима све до смрти у Монтреалу 1983. године.
Зато се данас мора поставити питање без страха од митологизације ,да ли је кнез Павле требало да буде оборен у том тренутку? Можда је исправнији пут био куповина времена, јачање војске, изградња одбрамбене индустрије, припрема становништва и цивилне заштите, док велики рат не постане неизбјежан. Јер ако већ знаш да ће те непријатељ напасти, онда је највећи патриотизам припремити се, а не изазвати државни удар прије него што си спреман.
- март остаје историјска лекција, народ може бити у праву морално, а држава погријешити стратешки. А када држава погријеши, цијену не плаћају политичари, плаћа је народ.
Зато 27. март није само датум поноса. Он је и опомена да између храбрости и мудрости постоји разлика, и да нације опстају само онда када имају обоје.