У вријеме када је све постало јавни говор, када свако страдање мора бити преточено у изјаву, а свака суза објављена као порука, појавила се жена која је својом тишином надвисила све говорнике , Данијела Фирић!
Мајка која је изгубила дјецу, двије ћерке, Сару и Валентину у паду новосадске надстрешнице, а ипак нашла снаге да остане усправна, мирна, готово монашки достојанствена пред несхватљивим губитком!
Њено ћутање није било празнина, него порука дубља од сваког обраћања. У њему је било више човјечности него у свим причама, политици, протестима. Та тишина је њен облик молитве, њен начин да каже све што се не може рећи.
У свијету који непрестано захтијева реакцију, Данијела је одбила да се претвори у симбол, да њен бол постане туђа тема. Она је својом смиреношћу показала да се достојанство не стиче микрофоном, већ начином на који човјек стоји пред судбином.
Њено лице је драги моји огледало свега што је људско и свега што је свето.
У свему томе, Данијела Фирић није само мајка која је изгубила дјецу. Она је постала мјера човјечности у времену које је ту мјеру одавно изгубило.
Dostojanstvo Danijele Firić u muci i bolu budi najtužnije emocije u ljudima