Када се у овом вјеку без вјере и части спомене име Митрополита Амфилохија, свако ко у себи носи макар искру српског памћења и православне душе — устане у себи као пред светињом. Јер то није било обично име, него завјет, позив и опомена.
Амфилохије је био човјек старог кова — онај што није знао да се повија пред силом, нити да прода вјеру за вечеру. У времену када су многи ћутали, он је говорио. Када су многи клечали, он је стајао. И све то није чинио ради себе, него ради народа и Цркве, коју је волио више од живота.
Његов глас, дубок и громовит, одјекивао је планинама Црне Горе као подсјетник да ово није земља без памћења. Подсјећао је на владику Рада, на Петра Цетињског, на литије и молитве које су подизале народ и учвршћивале га у вјери.
Али највећа снага владике Амфилохија није била у његовим ријечима, него у дјелу. Сви манастири које је обновио, сва дјеца коју је крстио, сви млади људи којима је улио понос што припадају својој вјери и роду — то је његов најживљи споменик.
Ко год је имао благослов да га упозна, зна да је био строг али праведан, тврд али милостив, као што и приличи духовнику који носи терет народа на својим плећима.
Данас, када га више нема међу нама, осјећамо да је празнина остала велика, али и да је обавеза још већа: да не дозволимо да се угаси свети пламен који је он носио. Јер Амфилохије није умро — он је само отишао у оне редове наших светих, гдје се не моли за себе, него за све нас.
Нека му је вјечна слава и хвала, јер је био и остао духовни отац Црне Горе, српства и сваког човјека који није заборавио ко је и одакле је.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!