Пише, Спасоје Томић: Мит о „злочинима српске војске у Црној Гори 1918. године“

Историјске чињенице против идеолошке конструкције

Увод: Псеудоисторијски наратив

Тврдња о наводним „злочинима српске војске у Црној Гори 1918. године“ представља један од централних митова савремене антисрпске историјске пропаганде у Црној Гори. Та теза није производ архивског рада, критике извора и научне методологије, већ резултат накнадне идеолошке интерпретације прошлости, настале с јасним политичким циљем. Њени најгласнији заступници, тзв. историчари попут Новка Аџића и Шерба Растодера, не наступају као научници, већ као идеолошки активисти који прошлост прилагођавају потребама садашњости.

Историјска наука, међутим, не признаје емоционалне наративе, већ искључиво чињенице, контекст и доказе. Управо на тим пољима теза о „злочинима српске војске“ доживљава потпуни методолошки и логички крах.

Историјски контекст 1918. године: Нема окупације, нема рата

Године 1918. српска војска улази у Црну Гору као побједничка савезничка војска, након капитулације Аустроугарске монархије, која је Црну Гору држала под окупацијом од 1916. године. Србија и Црна Гора у том тренутку нису непријатељске државе, нити су икада биле на супротним странама у Првом свјетском рату. Напротив, ради се о државама истог историјског, културног и националног корпуса, са заједничким ратним циљем и савезничким статусом.

Говорити о „окупацији“ у таквом контексту значи свјесно извртање историјских појмова. Без рата између Србије и Црне Горе, без непријатељског статуса и без међународно признате окупације, појам „ратног злочина српске војске“ постаје празна идеолошка конструкција, лишена сваког правног и историјског утемељења.

Божићна побуна: Српско-српски сукоб унутар Црне Горе

Сукоби који су услиједили током 1919. године, познати као Божићна побуна, били су унутрашњи српски политички и грађански сукоб унутар Црне Горе. Ријеч је о сукобу Срба из Црне Горе против Срба из Црне Горе, подијељених искључиво по политичком питању државног уређења, а не по националном, вјерском или културном основу.

Такозвани зеленаши и бјелаши у изворима тог доба не дјелују као припадници различитих народа, већ као припадници истог српског националног корпуса, са различитим визијама односа према Србији и начину уједињења.

У питању је био српско-српски сукоб, често унутар истих породица, братстава и племена, што га суштински дисквалификује из каснијих покушаја да се представи као „национално угњетавање“ или „репресија над Црном Гором“.

Улога српске војске у тим догађајима била је ограничена и стабилизациона, док су главну тежину оружаних дејстава носиле локалне српске формације. Појединачни инциденти, који су могући у сваком постратном и унутрашњем политичком сукобу, не могу се методолошки ни правно прогласити злочинима српске војске, а камоли систематском репресијом над читавим народом.

Одсуство доказа

Ниједна озбиљна историјска тврдња не може опстати без извора. У случају наводних злочина српске војске у Црној Гори 1918–1919. године:
не постоје војна наређења о репресији,
не постоје судски процеси,
не постоје међународне истраге,
не постоје спискови масовних жртава,
не постоје демографски губици који би указивали на злочине,
не постоје масовне гробнице.

Чак ни италијански, британски и аустроугарски извори, који су са подозрењем пратили догађаје у Црној Гори, не говоре о злочинима српске војске. То, међутим, не спречава савремене идеологе да више од једног вијека касније „откривају“ оно што савременици нису видјели.

Аџић и Растодер: Историја подређена идеологији

Проблем дјеловања Новка Аџића и Шерба Растодера није у различитом тумачењу историје, већ у потпуном одсуству научне неутралности. Код њих политички закључак претходи истраживању, а идеолошки став замјењује анализу извора. Историја се код њих не истражује – она се конструише.

Њихов приступ није ревизионизам у научном смислу, већ идеолошка реконструкција прошлости, у којој Србија постаје окупатор, српска војска злочиначка формација, а уједињење 1918. „анексија“. Такав приступ не производи знање, већ политички памфлет са научном терминологијом као маском.

Закључак

Тврдња о „злочинима српске војске у Црној Гори 1918. године“ не почива на доказима, већ на накнадној идеолошкој потреби да се историја искористи као средство политичке борбе. Она игнорише историјски контекст, изврће појмове и грађански српско-српски сукоб представља као националну репресију.

Историја Црне Горе није и не може бити приватна својина псеудоисторичара и идеолошких комесара. Она припада чињеницама, а чињенице – ма колико биле непријатне за одређене наративе – остају неупитне.