Увод
Филозофско дјело Филозофија паланке Радомира Константиновића представља један од најконтроверзнијих интелектуалних текстова насталих у југословенском културном простору друге половине XX вијека. Од тренутка објављивања па све до данас, ова књига није остала само филозофска расправа, већ је постала политички инструмент, идеолошки симбол и културни маркер једног дијела интелектуалне елите. Управо у том преласку из философије у политичку догму лежи кључ разумијевања њеног утицаја, али и њених ограничења, Константиновићеве мисли, као и појаве његових савремених следбеника — интелектуалног и активистичког круга који се често идентификује са тзв. „кругом двојке“ и савременим блокадерским покретима.
Историјски контекст
Константиновићево дјело настаје у специфичном амбијенту социјалистичке Југославије шездесетих година — државе која је формално превазилазила национализам, али је у културном простору и даље водила борбу између традиције и модернизације. Његова „паланка“ није географски појам, већ антрополошко-духовни модел, затворено друштво које страхује од различитости, индивидуалности и историјског ризика.
Међутим, већ у самом концепту јавља се фундаментални проблем: паланка је описана као готово метафизичка судбина српског културног простора. Иако аутор формално говори универзално, ипак се показује да је оно „паланачко “ најчешће коришћено као критика српског друштва у цјелини, што је временом довело до његове идеолошке инструментализације.
Историјски гледано, то се поклапа са појавом самокритичке струје југословенске интелигенције која је модерност поистовјећивала са дистанцом од националног идентитета.
Проблем концепта паланке Константиновића
Основна теза Константиновића јесте да паланачки дух одбацује индивидуалност и слободу. Но, критички посматрано, његов модел има неколико слабости, а први је
есенцијализација културе гдје по његовом мишљењу паланка постаје готово непромјењива категорија, што противрјечи историјској динамици народа и друштава.
Друга слабост огледа се у елитистичкој позицији или погледу на стварност, наиме, аутор имплицитно поставља интелектуалца изнад „паланке“, чиме се ствара културна хијерархија између „просвијећених“ и „заосталих“, односно „урбаних“ и „крезубих“ (звучи познато), „кавијара“ и „сендвичара“ (знам да вам сада звучи познато) .
Код Константиновића имамо скоро па апсолутно одсуство социјалне анализе, гдје економски, геополитички и институционални фактори остају у другом плану, док се културни образац проглашава главним узроком друштвених проблема.
Тако паланка престаје бити аналитички алат и постаје морална пресуда, моралног судије, са моралног становишта „урбане“ квази елите.
Од философије до идеологије,
трансформација након 1990-их
Након распада Југославије, Филозофија паланке доживљава процват. Она постаје идејна основа једног дијела постјугословенске либералне интелектуалне сцене. Умјесто философског дијалога, јавља се нормативна употреба, свако неслагање са одређеним политичким ставовима означава се као „паланаштво“, „крезубост“, „геноцидност“, чиме се настоји налијепити политичка етикета углавном већини, јер су наследници више пута поменутог углавном у мањини и оличени у аутономаштву блокадерског гуруа Грухоњића, Давида, разних „Кандићких“, жена у црном итд .
Управо ту настаје феномен тзв. „круга двојке“ урбане „интелектуалне“ елите која сопствени културни идентитет гради кроз дистанцу према већинском народу, традицији и провинцијском искуству. Парадоксално, критика затворености производи нову врсту затвореног круга.
Савремени блокадерски покрети као идеолошки наследници
Савремени активистички и блокадерски покрети често преузимају Константиновићеву терминологију, али без философске сложености коју је овај изградио. Паланка се репродукује на политичког противника, док се сопствени ставови представљају као једини легитимни израз модерности и моралности.
Таква позиција има неколико политичких последица, делегитимизацију демократске већине као „заостале“;морализаторски дискурс умјесто политичке расправе, културни раскол између „просвећеног центра“ и „периферије“.
Историјски гледано, сваки покушај модернизације који презире сопствено друштво завршава дубљом поларизацијом, а не реформом.
Парадокс анти-паланке
Највећа иронија свакако лежи у чињеници да се дио Константиновићевих следбеника понаша управо паланачки у смислу који је он описивао а то је нетолеранција према другачијем мишљењу, страх од идејног сукоба и затварање у сопствени интелектуални круг, док се толико критикована паланка понаша другачије, национално освијешћена, али и спремна на дијалог и компромис у мјери могућег и потребног.
Тако се анти-паланка претвара у нову паланку, урбану, елитистичку и идеолошки хомогену.
Закључак
Филозофија паланке можда може бити подстицај за самокритику друштва, али постаје проблем када се претвори у инструмент наводне културне супериорности и политичке дисквалификације, што је данас често случај.
Истинска модерност не настаје одбацивањем народа, већ дијалогом и поштовањем његове традиције у свом најбољем облику. Друштво се не мијења тако што се прогласи паланком, већ тако што се унутар њега гради простор слободе, одговорности и историјске самосвијести, без тоталитаризма мишљења Константиновића и његових данашњих следбеника.
У супротном, политика која се заснива на заоставштини Константиновића углавном завршава као нови облик духовне затворености, што је можда и највећи парадокс читаве приче.