Личност и дјело краља Николе I Петровића Његоша представљају једно од најсложенијих питања српске и црногорске историје краја XIX и почетка XX вијека. У историографији он истовремено фигурише као национални пјесник, државник и симбол отпора, али и као трагични владар који у пресудном тренутку није успио да одговори историјском изазову. Његов политички и идеолошки пут од изразитог српског интегралисте до владара у егзилу који након 1916. године лута између легитимизма и анахроних династичких захтјева кључан је за разумијевање слома старе Црне Горе.
Историјски и идеолошки оквир
Краљ Никола је владао у доба у којем је српска национална идеја имала интегралистички карактер, заснован на историјском, језичком и духовном јединству српског народа. Како истиче Слободан Јовановић, Црна Гора је у XIX вијеку доживљавана као „жива реликвија српске државности“ и „симбол историјског континуитета српске слободе“ (Јовановић, О држави, Београд, 1922).
У том контексту, Никола I се није појављивао као владар засебне нације, већ као српски кнез, а потом краљ, који управља специфичном српском државом. Његова поезија (Онамо, ’намо, Балканска царица), званична преписка и државне прокламације доследно користе српско национално име, а Црногорце третирају као дио јединственог српског народа.
Краљ Никола у српској и југословенској историографији
Андреј Митровић краља Николу описује као владара „изразите националне самосвијести, али снажних личних и династичких амбиција“ (Србија у Првом светском рату, Београд, 1984). Управо та двојност, према Митровићу, објашњава и Николино рано залагање за српско уједињење, али и каснији сукоб са историјским исходом тог процеса.
Милорад Екмечић додатно наглашава да у Николино вријеме „не постоји развијена идеја посебне црногорске нације“, већ искључиво српска национална свијест са регионалним идентитетом (Дуго кретање између клања и орања, Београд, 2011). Према Екмечићу, покушаји накнадне националне реинтерпретације краља Николе представљају историјски ревизионизам.
- година
Одлука краља Николе да напусти Црну Гору у јануару 1916. године представља централну тачку историографских спорова. Док поједини аутори (попут Шерба Растодера у новијој црногорској историографији) настоје да тај чин прикажу као нужан дипломатски потез, већина српских историчара истиче његову фаталну симболичку тежину.
Слободан Јовановић изричито наводи да „владар који напусти земљу у часу слома престаје бити носилац народног легитимитета“ (Из историје и књижевности, Београд, 1931). За разлику од српске краљевске владе, која је повлачењем преко Албаније сачувала идеју државе, Никола је егзилом фактички оставио Црну Гору без политичког субјекта и носиоца суверенитета.
Егзил, Подгоричка скупштина и историјски раскорак краља Николе
Историографска већина сагласна је да је период егзила означио Николино политичко лутање. Његово противљење одлукама Подгоричке скупштине 1918. године тумачи се као покушај очувања династичких, а не националних интереса.
Како истиче Бранко Петрановић, Подгоричка скупштина је, упркос расправа о њеном легитимитету, „представљала покушај институционалног рјешења питања државности у постратном хаосу“ (Југославија 1918–1988, Београд, 1988). Николино одбацивање тог процеса значило је и његово коначно одвајање од историјске матице српског уједињења.
Закључак о Николи Петровићу
Сагледан кроз призму релевантне историографије, краљ Никола I Петровић остаје владар који је у највећем дијелу свог живота био искрени и активни носилац српске националне идеје. Његов допринос српској државности, култури и ослободилачкој традицији несумњив је и научно утемељен.
Међутим, исто тако је историјски неспорно да је његов бијег 1916. године представљао морални и политички слом старог српског краља.
Историја му зато додјељује мјесто трагичне личности, одличног Србина који је у одсудном тренутку напустио своју историјску улогу и тиме, у великој мјери, урушио сопствено наслеђе.