Када се у историји једног народа спомене тренутак у коме су се земља, част и слобода спојили у један једини патриотски пламен, онда се тај тренутак зове, Битка на Кошарама. То није био само војни окршај. То је нови косовски завјет, наставак завјета светог кнеза Лазара . То је положени
испит карактера једне генерације, за коју се мислило да можда није била достојна, али је показала по оној пјесми Милана Ракића, гле чуда која се зове на Газиместану, да их није захватила западњачка ријека и да им се душе нису плашиле опаснисти.
То је мјесто гдје су младићи, тек изашли из дјетињства, стали на браник отаџбине као дивови из епских народних пјесама.
На суровим висовима Проклетија, гдје вјетар сијече као сабља, а камен памти кораке српских војника из Албанске голготе који су туда прошли, стајала је шака војника, достојних наследника. Насупрот њима стајала је сила која је вјеровала да ће бројем, техником и туђом помоћи сломити дух једног народа. Али заборавили су једно, српски војник није само војник. Он је потомак косовских витезова, чувар крсне славе и традиције!
Тог прољећа 1999. године, када су се облаци рата надвили над отаџбином, на караули Кошаре стајали су младићи чија су имена до тада знали само њихови родитељи и пријатељи. А онда су постали симбол. Симбол отпора, части и непокорности!
Међу њима је био и Тибор Церна, који је у тренутку највеће опасности узвикнуо ријечи које су постале завјет читавој генерацији и генерацијама које долазе: „За ову земљу вриједи умријети.“ То није била фраза, него животна истина човјека који је знао да иза њега стоје и отац и мајка, и црква и гробови предака.
На Кошарама се није бранила само једна караула. Бранила се идеја да народ који памти своје претке не може бити покорен. Док су гранате падале по стијенама, док су се ровови рушили, а земља дрхтала, српски војници су остајали на положајима. Не зато што им је било лако. Него зато што су знали да иза њих нема више линије одбране, иза њих је била Србија, једна једина, наша, искована вјековном муком народа на размеђи, који никада није погињао главу и чији инат нам је дао и Цер и Колубару и Мојковац и Кајмакчалан и Кошаре!
И управо ту, на тим каменим гребенима, показало се да се величина народа не мјери бројем становника, него снагом морала и снагом карактера.
Зато су Кошаре више од бојишта. Оне су морална лекција. Оне су подсјетник да слобода није поклон великих сила, већ плод жртве малих, обичних људи који постану велики онда када то историја затражи од њих.
Хероји Кошара нису тражили славу, они су дали главу за колијевку, а колијевка је у свакој кући светиња, а наша колијевка, колијевка наше Србије је Косово и Метохија.
Нису хероји са Кошара писали говоре нити су држали трибине. Њихов говор био је прича у рововима, њихова ријеч био је метак испаљен у одбрану отаџбине, а њихов завјет је управо њихова крв проливена по камену Проклетија.
Данас, када говоримо о њима, не смијемо то чинити хладно историјски, фактографски . О њима треба говорити као о браћи, не само као о сународницима, него као о рођеној браћи, као о породици. Као о синовима једног народа који су показали шта значи вољети своју земљу више од сопственог живота.
Зато нека се њихова имена свуда и свакодневмо изговарају гласно. Нека се памте у школама, у кућама, у Црквама, у молитвама. Нека свака нова генерација зна да су на граници отаџбине једном стајали див јунаци који су доказали да је част изнад страха, а слобода изнад живота.
И зато, када год се сјетимо Кошара, морамо рећи : „Дижите се, див јунаци, почивати не смијете, Косово мора да се ослобађа па да опет погинете“!