Кад Србија слави Дан побједе у Великом рату, не слави један датум. Слави свој васкрс. Слави своју жртву, своју бол, своје мртве који су живјели да бисмо ми данас постојали. То није празник побједе над непријатељем, него празник побједе добра над злом.
Ко год је читао историју, зна да је мјера српске храбрости у Великом рату до тада незабиљежена у историји. Док су европске силе рачунале колико дивизија и топова имају, српски војник је носио у грудима оно што се не мјери бројкама, вјеру, образ и косовски завјет. Са пушком на рамену и молитвом на уснама, бранио је не само своју земљу, него и достојанство једног народа који никада није знао шта значи покорити се.
Цер и Колубара су симбол те несломљивости. Ту се одлучивала судбина Балкана. Док су непријатељске војске биле убјиеђене да је Србија пала, српски сељак је чекао наређење које ће му дати прилику да се усправи и узврати. И кад је та команда стигла, планине су одјекнуле од урлика „Напријед браћо!“, и непријатељ је схватио да против српске војске не може ни бројем, ни оружјем, ни страхом.
Онда је дошао Мојковац гдје је сердар Јанко Вукотић са својим див јунацима Србима из ЦГ штитио и заштитио одступницу српској војсци. Божић на Мојковцу значио је Васкрс на Кајмакчалану.
А онда — Голгота. Албанска зима, глад, тијела у снијегу. То је било очишћење једног народа. Ко није преживио Албанију, остао је у памћењу онога ко јесте. Са Крфа, гдје је море чувало кости хиљада војника, родила се сила која је у Солуну поново стала на ноге.
Солунски фронт није био само војна линија. То је био тај Васкрс, Васкрс не само војске него и народа. Кад су српске чете кренуле у пробој, Европа је устала на ноге да гледа тај марш васкрсле војске. За двадесет и четири сата, сто километара, за неколико дана — ослобођена отаџбина. То није била стратегија, то је био инстинкт народа који зна да без слободе нема живота.
И данас, када се неки стиде своје прошлости, када би да нас увјере да су жртве биле узалудне, треба рећи јасно: народ који је преживио Цер, Колубару, Мојковац, Албанију и Солун — тај народ не може нестати. Српски војник је својим жртвовањем поставио темељ сваке наше државности, сваке слободе коју уживамо, сваке заставе коју носимо.
Сјетимо се и тога да је та војска била народна војска — учитељи, сељаци, гимназијалци. Они нису имали тенкове, али су имали душу. Није било генерала и војводе који је наређивао да безбједне дистанце, сам краљ Петар и престолонаследник Александар су се борили раме уз раме са својим војницима, сви су били једно, са једним циљем, да Србија опет устане!
Хвала свим оним безименим јунацима који су у хладној земљи нашли свој мир, да би ми имали слободу коју данас морамо љубоморно чувати.
Ми морамо да будемо достојни њих, да чувамо оно што су они створили, и да се никада више не постидимо пред њима.