Пише, Славко Перошевић: УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ У НДХ,ЈАМА БИВОЉЕ БРДО, ВИТЕШКА СМРТ ИЛИЈЕ ШАКОТЕ

Хучи хладни вјетар кроз брегове
Изнад свете земље Херцегове
Хучи вјетар, облаци се тмуре
Мени сузе из очију цуре
Цуре сузе к’о бисерне р’јеке
Докле слушам стравичне лелеке
Из прошлости мрачне и далеке
Пред очи ми тад искочи слика
Иде шпалир усташких војника
К’о из неке старе грчке драме
Према гротлу једне мрачне јаме
И ка царству густог води мрака
Тужну групу српскијех сељака
А колона кад стиже крај јаме
Повадише из канија каме
Па их стаде галама и вика
Спремни за дом и за Поглавника“
После тога безумни џелати
Сташе људе убијат’ и клати
И у гротло јаме безданице
Бацат Србе из села Козице
У све општем плачу и кукњави
Сијеваху ножеви крвави
Кркља нејач у самртном ропцу
У крвничком везана конопцу
Мајке дјецу тијелима штите
Од усташке звијери махните
Плачу , вриште и душмана куме
Од јецаја одлијежу шуме
Њихов плач се чуо на далеко
Ал’ усташа нема срце меко
Залуд нејач моли и преклиње
Људе што су гори но звјериње
Страшни одјек мајчинских лелека
Не пробуди у њима човјека
Испред Шима, Стјепана и Јоза
Многи Србин избоден се сроза
Крв је к’ земљи лила низ оштрице
Испадаху из дупљи зјенице
Опијени убилачким пићем
Дјеци главе ломљаху чекићем
Бије Србе по главама розга
Свуд комади одлијећу мозга
С уживањем откидаху дојке
Силоваху жене и дјевојке
А онда их уз смјех и галаму
Све бацише у бездану јаму
А над гротло кад кроз ту страхоту
Доведоше Илију Шакоту
У сред њине вике и смијеха
Спази Србин свог комшију Меха
Међ остале ђе стоји убице
Над отвором јаме безданице
Па овако уграби те рече
Прије но му нож гркљан пресјече
“ А ој Мехо мој стари јаране
Ми смо скупа проводили дане
Скупа јели , скупа вино пили
Сјећаш ли се побратиме мили
Колика су пута у кафани
За наш ајтар свирали цигани
Ходили смо од села до села
На весеља, свадбе и пријела
И били смо другарчине праве
На српске си долазио славе
С нама за сто јео исту храну
Ја код тебе био на Курбану
Па у име успомена тије’
Приђи Мехо до брата Илије
И последњу испуни ми жељу
Реци “ Збогом “ своме пријатељу
А кад Мехо зов Илијин зачу
Пробуди се савјест у кољачу
Лучa чојства сину у срамоти
Па се мало примаче Шакоти
Ал ту шарка уједа га змија
Докопа га за каиш Илија
Залуду се отимало Туре
У канџама орлушине суре
Врисак Мехов чут бјеше страхота
Кад га к’ јами повуче Шакота
И баци се с ивице понора
Чврсто држећ’уз себе злотвора
Те ту живот изгубише оба
У дубини безданога гроба
Ту и њина падоше тијела
Међу жртве усташког недјела
А у клетој јами безданици
Још данима чули су се крици
То јауци недоклане дјеце
Дозиваху са небеса свеце
Кроз планинске вјетре и олује
Ал’ никога не би да их чује
Те у мрачној и дубокој јами
Умираху без икога сами
У понорској влази и у студи
Остављени од Бога и људи
Али мало после тијех сцена
Породи се Илијина жена
И донесе на свијет дјечака
Бљесну сунце из тмине и мрака
Луча наде поново засија
Од Илије роди се Илија.

 - Фра Сотона -

Бол ми нека српско срце стеже
А длаке се на тјемену јеже
Док мождане напрежем вијуге
Да опишем сцене пуне туге
Да опјевам с пуно тешке боли
Шта у једној догоди се школи
Како дјецу распеше на муке
У Шарговцу поред Бањалуке
Те крваве четрдесет друге
Вражије се упутише слуге
Кроз дубоке снијежне пртине
Да злочине над Србима чине
Гази снијег дугачка колона
А пред њоме иде “ Фра Сотона „
Фебруар је мирно тек’о шести
Кад злочинац овај без савјести
Коме душа неће наћи спаса
Међу дјецу бану на сред часа
Блага лица и нарави ведре
Назва Бога , сједе крај катедре
Па Добрили с’ осмјехом на лицу
“ Викну “ Дај нам неку дјевојчицу
Која нема пред старијим трему
Да нам једну прочита поему „
У пећи је пуцкетала ватра
Кад дијете дође испред фратра
Злочинац је посади у крило
И лице јој помилова мило
Слаткиш један пружи јој из џепа
А онда је изненада шчепа
За дугачку косу и мараму
И у грло забоде јој каму
Крв из ране окваси увојке
И блузицу малене Радојке
Испуни се страхом учиона
Док овако грмну “ Фра Сотона „
“ Браћо моја усташки солдати
Сваки од вас ножа нек се лати
Дохватите “ Србосјек“ у шаке
И и све српске покољите ђаке
Немој кога савјест да запече
Због српчета што под нож лелече
Клање Срба усташка је пракса
Обрадујмо Лубурића Макса
Кватерника и Љуба Милоша
Час је судњи православљу дош’а
Мушка шака чврсто каму стиска
А малене дјеце стоји вриска
Сузом себе од кољача бране
Ал’ шта вуку горском може лане
Ситно пиле шта може јастребу
Душе њине одлетјеше к’ небу
Надајућ се спасу и лијеку
Од ножева што грла сијеку
Из земаљског св’јета пуног страве
Отишли су код Светога Саве
Да им мелем привија од трава
На тијела модра и крвава
И у разред код Туњића Маре
Ове људске рђе и фукаре
Улећеше кано гладни вуци
С ножевима оштријем у руци
И ту свако заклаше дијете
Убојице од Бога проклете
Њих педест или нешто јаче
И сад ено на небеса плаче
Докле буде људи и вијека
Њине, вриске страховита јека
Опомена биће за човјека
А са неба српски светац Сава
Филиповић куне Мирослава
Ђавољега слугу и полтрона
Ком надимак бјеше “ Фра Сотона „
При лудачком уму тог катила
Ситни бјеху Џингис и Атила
Ситни бјеху и Нерон и Цезар
Што су многом ископали мезар
Дракулићи , Шарговац , Мотике
По злу памте његове крвнике
И крвави логор Јасеновац
Ђе је овај харао зликовац
Немам р’јечи у репертоару
Да бих ову опис’о фукару
У логору крај ријеке Саве
Злочине је чинио крваве
Рад проклете усташке идеје
Клао Роме, Србе и Јевреје
У наручју мајки клао бебе
Психопата са мозгом амебе
У Градишки под логорским кровом
Убиј’о је дјецу са ашовом
С Лубурићем и Љубом Милошем
И осталим усташким олошем
Радио је што му срцу годи
Кув’о људе у кључалој води
У великом злочиначком ару
Живу дјецу пекли су на жару
Лица пуних радости и среће
Трпали су дјечицу у вреће
И згрануте у страху и шоку
Бацали их у Саву дубоку
Клицајућ’ су католичкој вјери
Пред мајкама силовали кћери
Правећи им на души ожиљке
Па им мацом ломили потиљке
На хиљаде дјеце козарачке
Ту су руке побиле лудачке
Јеле су их свакакве гамади
И авети мучиле их глади
На даскама спавали на поду
Отров су им сипали у воду
На тешке их ударали муке
Вјешали их на месарске куке
Часне сестре цркве католичке
Ту су акте чињеле крвничке
И с дјецом се против божјег права
Односиле кано да су марва
Ту је много недужно дијете
Гладно јело траву и измете
Сваког дана ти живи костури
Изложени бијаху тортури
И мријеше не пуштајућ’ гласа
Од болести и отровног гаса
Међ шкорпије , пацове и вашке
Кано робље државе усташке
Њих тридесет хиљада и више
Ту са страшном смрћу уморише
Историја о томе да пише
Ту ђе Србин са смрћу се рв’о
Сред логора бјеше једно дрво
Ђе је људи убијено маса
А звало се “ Топола ужаса „
Испод њеног расцвјеталог прућа
Људима су пробијали плућа
И у тим их мукама и болу
Прикивали за младу тополу

   - ВУКАШИН ИЗ КЛЕПАЦА -

Често су се у логорском здању
Одвијале опкладе у клању
Измеђ’ ових духовних Пигмеја
На несрећу Срба и Јевреја
Једно вече њих су четворица
Извадили каме из корица
И урлајућ’ у припитом стању
Почели се такмичит у клању
Сјевале су кроз ваздух оштрице
У рукама Шипке и Брзице
А са ножа Фригановић Жила
Крв је српска потоцима лила
По вечерњој свјежини и хладу
Бјеше Срба већ закл’о хиљаду
Кад му око крвничко опази
Старца како иде на тољази
И мирно се примиче усташи
Кано да га смрт страшна не плаши
К’о да иде на свадбу ил’ славу
А не вратом под каму крваву
Тад из уста осорног усташе
Глас загрмље “ Одакле си Влаше
Јесу ли те наши бојовници
У врлетној заробили Лици
Или су те у крвавој жетви
Покупили на води Неретви
На Неретви ил’ клетој Козари
Одговори пустињаче стари
“ Ој крвниче без зрна севапа
Ја се зовем Вукашин Мандрапа
Усташе ме немоћна и стара
Заробише код града Мостара
Порјеклом сам из села Клепаца
Чобанин сам био код оваца
А Србин сам по мајци и оцу „
Тако каза Вукашин зликовцу
Ал’ смиреност са којом то рече
Обијесног крвника затече
Наљути се убица задрти
Што се старац не боји од смрти
Кано многи други логораши
Па се ножа крвавога маши
И са мржњом у срцу и души
Одсијече Вукашину уши
Нож сијевну из усташких рука
Али старац не пушти јаука
Нит глас један од њега се зачу
То изазва револт у кољачу
У груди му проради таштина
Па настави мучит Вукашина
Крв сиједу стаде бојит браду
Заборави усташу опкладу
Све му мисли одоше у правцу
Да дух сломи непокорном старцу
Да умири своју нарав плаху
Нос одсјече непокорном Влаху
Па му викну тај душевни слабић
“ Ај ускликни живио Павелић
Не кажеш ли што ти тражим старче
Камом ћу те исјећи на парче „
А Вукашин, што ће постат свети
Не хајући што му се пријети
Крвавијех ушију и носа
Рече “ Само ти свој ради пос’а „
И све тако три четири пута
Док га кама не умори љута
Кад Вукашин оде на небеса
Жила прође страшни вал бијеса
Стигоше га злочина авети
Те без ума оста и памети
Страшне сцене зла , туге и плача
Из снова су будиле кољача
Ал’ од гласа старог Вукашина
Што га ноћна доносаше тмина
Сва би му се најежила коса
“ Само дјете ти свој ради пос’а „

    - ПОКОЉ НА СТАРОМ БРОДУ -

Ех да ми је снага Милошева
И велика памет Његошева
Да усташке опјевам злочине
Од Градишке до воде Цетине
Да опјевам муке мога рода
Од Динаре до Славонског Брода
И сва мјеста од Стоца до Сиска
Српске дјеце ђе стајаше вриска
Кад бих им’o моћ светога Петра
И оштрину дурмиторског вјетра
И жестину набујале Дрине
Мудрост древног Тибета и Кине
Снага духа светог Василија
И велико срце к’о Русија
И све друго што имат не могу
Калуђерску приврженост Богу
И невиност тек рођених беба
И ореол светаца са неба
Сву ширина гордога Урала
И чистију душу од кристала
И речитост грчких филозофа
Ни тад не бих мог’о снагом строфа
Ући у срж ових катастрофа
Па ћу призват велике поете
Да ми с неба у помоћ долете
Своме епском да помогну сину
Да на св’јетло изнесе истину
Да варнице сину из угарка
Радована и Шобића Жарка
И Црвенка што у сјајном епу
Обесмрти Јелену лијепу
И остале пјеснике витешке
Да ми муке олакшају тешке
И проведу ову вече кратку
Помажућ ми на тешком задатку
У светоме пјесничкоме чину
Да опјевам Стари Брод и Дрину
И стравичне лелеке нејачи
Када на њу јурнуше кољачи
У сурове греде и клисуре
По командом Францетића Јуре
Бјежи народ пут Дрине дубоке
И са собом води крда стоке
И о штапу носи завежљаје
Испред клете усташке аждаје
Из Олова , Рогатице , Кладња
Јер му ура одкуцава задња
Дрина вода почела да буја
Од великих киша и олуја
Са бријега удара у бријег
По њој плови отопљени снијег
Одваљени балвани и пруће
Препливат је бјеше немогуће
У сред дана ту бјеше бијела
Само једна поломљена скела
А крај воде шест хиљада душа
Гледа мутну Дрину ђе пјенуша
Нит напријед може ни позади
Мили Боже шта сад да се ради
Ту над водом Дрином у брегове
Опколише усташе збјегове
И стадоше приводит на клање
Беспомоћне жене и макање
Постројбина Францетића Јуре
Ту је младе силовала цуре
И без трунке милости и жала
Српску нејач мучила и клала
Вриште дјеца у сњежне намете
Док усташе муче их проклете
Крај ријеке мутне и ледене
То су биле хичкоховске сцене
И велике српског рода драме
Од којих ће многи да се сраме
Од раног су јутра Србе клали
Хитлерови проклети вазали
Српску нејач предавали праху
Кличућ Анту , Јури и Алаху
Пред том хордом без зрна културе
Скакале су у ријеку цуре
Да им не би дирнули до части
Они који љубе крст кукасти
Ту таласи плаховите Дрине
Дјевојачке спасише врлине
Дрино водо задовјек ти хвала
Српкињи си образ сачувала
Примила си многе цуре чедне
У дубине твоје непрегледне
Српске руже, двјеста је латица
Твоја снажна одн’јела матица
Из кланице код Старога Брода
Међу свеце Немањића рода
Те дјевојке поносне и смјеле
Сад са њима небеса дијеле
И у рају ђе су божји врти
Живе вјечни живот после смрти
А кад спомен већ дижем истини
Поменућу и цркву у Глини
Ђе је рука усташких фукара
Поред светих црквених олтара
Поред старих фрески и кандила
Многе Србе крвнички убила
Па ми мис’о оде у висинке
До проклете јаме Голубинке
Шест сати је у њене дубине
Крвник бац’о сељаке невине
Ође морам поменут зликовце
Што сравнише са земљом дословце
Мирно српско село Пребиловце
Поменућу по крвничком трагу
И Јадовно и логор на Пагу
И још многе шкрипове и јаме
Ђе у царству хладноће и таме
Без имена личног на крстачи
Леже кости поклане нејачи
Ноћ пролази мене ране тиште
А још много остаде стратиште
Са Динаре и са Велебита
Божју правду крв тражи пролита
Траже правду Банија и Лика
Исјечене камама крвника
Тужно Кордун од жалости цвили
Ђе су многи страдали цивили
Цвили Кордун , Чапљина и Гацко
И проклињу “ Цвијеће хрватско „
Куне Гацко безумне убице
Што су у сред села Придворице
Поред клете Додерове штале
На дан Бадњи српску нејач клале
Ал’ тешко је мој Србине брате
Све вратове опјеват преклате
И све јаме поменути крашке
Што злочине скривају усташке
Па опрости епскоме поети
Што не мога свега да се сјети
И што нема довољно памети

Перошевић