Пише, протојереј-ставрофор хаџи Драган Обрадов Крушић:Протојереј Стеван Димитријевић (1866–1953) – Учитељ петорице српских патријараха

Проту Стевана Димитријевића, мисионара и народног просветитеља, звали су анђелом Божијим за јужну Србију. Био је један од најугледнијих свештеника СПЦ и професор петорици српских патријараха. Одликовали су га и Обреновићи и Карађорђевићи, а онда је постао још један заборављени ум Србије.

Протекло је 150 година од када се у српском Алексинцу родио овај неуморни еванђелски посленик и 63 године од његовог блаженог упокојења, а прота Стеван скоро да је отишао у заборав. Осим Техничке школе у Алексинцу, чија је зграда и подигнута на његовом имању, о проти Стевану Димитријевићу данас се врло мало зна.

Захваљујући Зорици Пелеш, књижевници из Београда која већ годинама истрајно скида прашину са његовог лика и дјела, прота се по други пут јавља међу Србима. Упорно, полако и стрпљиво, баш какав је отприлике био и животни пут Стевана Димитријевића.

– Наш однос према заслужним прецима је уједно и јасна порука будућим покољењима. – Ако их препустимо забораву, ако покажемо да нам њихов труд и самоодрицање не значе ништа, разумљиво је да ће се тако и наши потомци односити према нама. Уосталом, последице опште кризе друштвених и моралних вриједности, на неки начин, увелико осјећамо: живимо у времену самољубља, себичлука и безосјећајности, а ријетке примјере индивидуалног труда и самопријегора у општем интересу, често минимизирамо и изврћемо подсмијеху.

Прота Стеван Димитријевић рођен је у Алексинцу 1866. Богословију је завршио у Београду 1887, а десетак година касније и Духовну академију у Кијеву. Био је професор у Скопљу и Солуну, ректор Призренске богословије и први декан Богословског факултета у Београду, гдје је предавао историју. Остаје упамћен као предавач двојице светитеља Православне Цркве – Јовану Шангајском и Николају епископу жичком и охридском. Између осталих и четворици српских партијарха: Варнави Росићу, Гаврилу Дожићу, Герману Ђорићу и Павлу Стојчевићу.

Последњем, актуелном поглавару СПЦ Иринеју Гавриловићу био је испитивач на матури.

Указом краља Грчке добио је титулу почасног доктора Универзитета у Атини, а 1936. и почасног доктора теологије и члана Историјског института Српске академије наука и уметности. За вријеме службовања у Солуну, Скопљу и Призрену сакупио је више од 600 рукописних и штампаних књига Србуља, које је поклонио Народној библиотеци у Београду. Историјску грађу, коју је сакупљао на Светој гори, руским архивама и библиотекама, објавио је у „Споменику Српске краљевске академије“ почетком прошлог вијека. Поклонио је имање у Алексинцу да би се на њему подигла зграда Техничке школе, која од 2004. званично носи његово име. Умро је у Београду 24. новембра 1953.

– Све су ово сувопарни биографски подаци који мало или нимало не говоре о дјелу овог великана. – Мање је познато да је управо захваљујући проти Стевану, Хиландар спашен и сачуван у окриљу Српске православне цркве, да је живио и радио на подручју јужне Србије још у вријеме када је била у саставу Отоманске империје, као и то да је због свог родољубља платио највећу цијену коју један родитељ може да доживи – Бугари су му отровали кћерку.

Стеван Димитријевић радио је као референт за хиландарска питања од 1905. до новембра 1911, у периоду који се сматра једним од најкритичнијих за опстанак српског манастира на Атосу. У то вријеме, осим Срба у Хиландару је био и велики број Бугара, Руса и Влаха, који су све чинили да га отргну из окриља СПЦ.

Владало је стање слично оном које смо касније видјели на Косову. Срби су одлазили са Хиландара, а њихово мјесто заузимали су Власи и Бугари. На руку им је ишла не само слаба заинтересованост српске државе већ и могућност да потпуно некажњено износе све што им је пало под руку. За свега неколико година, од једног од најбогатијих манастира Хиландар је стигао до просјачког штапа. Управо захваљујући проти Димитријевићу, који је о свему упорно и истрајно писао надлежним властима, српска држава се пренула и ствари довела у ред. Уосталом, и посјета краља Петра Првог Карађорђевића Светој гори 1910. била је резултат његове борбе да се сачува Хиландар.

Димитријевић је дошавши на мјесто ректора Богословије у Призрен у највећој тајности припремао тамошњи народ за коначно ослобођење од Турака. С крстом и требником у рукама ширио је ријеч Господњу, али и револуционарне идеје које ће до пуног изражаја доћи тек почетком Балканских ратова. Знао је, међутим, да за коначно ослобођење од Османлија неће бити довољна само молитва Богу већ и оружје до кога није било лако стићи. У овом крају се и данас присјећају начина на који се прота довијао да га обезбиједи.

Прота је оружје из Србије преносио на Косово у мртвачким сандуцима. Са групом повјерљивих људи организовао је лажне сахране, покојнике је наводно преузимао на граници краљевине Србије и „сахрањивао“ их широм Косова и Метохије. Уз сваки ковчег ишла је и једна нарикача да достојно испрати „преминулог“. Турци, који су гајили велико поштовање према православном свештенику, нису могли ни да наслуте да су ти сандуци били пуни оружја и муниције. И тек када је куцнуо час за коначно ослобођење, сандуци су откопавани, а оружје дјељено народу.

Свој патриотизам и родољубље Димитријевић је платио на најгори могући начин. У тренутку када су га у Првом свјетском рату заробили Бугари и отјерали у логор, његова јединица Десанка Димитријевић напрасно је преминула. По свему судећи Бугари су је отровали како би и на тај начин задали бол непокорном оцу. Знали су колико је био поносан на своју мезимицу, која је дипломирала на Француском лицеју у Солуну и Учитељској школи у Скопљу, перфектно говорила француски, њемачки, грчки и руски језик, свирала на разним инструментима, понајвише на клавиру.

И поред огромног бола, прота није клонуо духом. О боравку у логору и мучењу српских заточеника од стране Бугара оставиће вриједна свједочанства, а своју последњу успомену на кћерку, њен клавир, као и све друго што је имао поклониће Музичкој академији у Београду.

Након повратка из логора прота је најприје отишао у Скопље да изврши попис страдалог српског свештенства и учитеља чиме је, поред извјештаја др Арчибалда Рајса, оставио још једно тужно свједочење о страдању народа од стране Бугара. У Архиву САНУ, у његовој заоставштини, постоји обимна грађа о страдању свештенства из свих крајева земље, али и све оно што је видио и доживио током свог послијератног боравка у Русији.

Прота се затекао у Русији током највеће глади која је захватила ту земљу, а помоћ коју је прикупио у земљи допринијела је да га тамо и данас сматрају светитељем. Из Београда је кренуо 16. јуна 1923, да би преко Букурешта и Браиле стигао у Цариград. Ту је преузео помоћ нашег народа у храни, љековима, одјећи и обући, смјештеној у 53 вагона, одакле ју је пребацио лађом. Глад је највише бјеснила у Одеској губернији, у којој је прота пуних девет мјесеци лично ишао од једног до другог мјеста и дијелио помоћ.

Прота се дружио са пјесником Миланом Ракићем, Миком Петровићем Аласом, Милутином Миланковићем, генетичаром Иваном Владимировичем Мичурином, али и многим другим великанима свога доба. Изузетно је цијенио вриједне и пожртвоване људе и дивио се свима који су имали нове идеје. Пошто је био велики воћар, веома га је занимало укрштање разних воћака и био одушевљен када је упознао Мичурина, који је селекцијом воћки добијао нове сорте различитих особина. Примјењујући његова искуства, у свом воћњаку у Алексинцу, који ће поклонити Учитељској школи, први је засадио младице патуљасте јабуке, које ће се доцније проширити широм земље.

Наравно, све ово су ситнице, мали детаљи у ниски бисера једног дугог, плодоносног живота какав је био животни пут Стеве Димитријевића.

О његовом животном путу и дјелању на Њиви Господњој су писали и оставили живо свједочанство: Св. владика Николај (Велимировић), двојица патријараха српских Варнава (Росић) и Гаврило (Дожић), књижевник Петар Кочић, Ж. Маринковић, протојереј Душан Дачић и руски конзул у Скопљу Бељајев.

Проту Стевана Димитријевића је његов ученик Свети владика Николај (Велимировић) назвао „Анђео Божији за Јужну Србију“.

Његов научни, црквено-просвјетни и мисионарски рад на Богословском факултету СПЦ-е, чији је прота био утемељивач и први ректор окарактерисао је ријечима да је прота био „душа и дух и ум тог факултета“.

Патријарх српски Варнава (Росић), је овако писао свом професору: „Као поглавар Српске цркве, у име исте, изјављујем своју искрену радост што служите нашој Цркви као дика и понос својим узорним животом и преданошћу светосавскоме аманету. Лично сам гајио према Вама искрено поштовање и дивљење. Ово датира још од оних дана мога школовања у Призренској Богословско–учитељској школи када сте Ви били ректор и професор исте школе. Од тада па све до данас свагда сам имао пред очима Ваш примерен живот и неуморну делатност у нашем црквено-народном и просветно-културном животу. На основу свега овога срећан сам што као Ваш ученик могу и на овом положају уверити Вас у моју свагдашњу оданост молећи се Богу за Ваше крепко здравље и да продужи лета Вашега живота на радост свих нас, а на славу наше свете Цркве и народа.

Ваш топли молитвеник у Господу и одани Вам Патријарх Варнава.“

Други Протин ученик из Призренске Богословско-учитељске школе, патријарх српски Гаврило (Дожић) је такође за свог професора имао само ријечи хвале и дивљења: „То је прави апостол, највећи и најзаслужнији трудбеник у Цркви нашој. Он је као свећа горео на својој дужности и сагоревао ревношћу за добро Цркве и свога народа. Служећи Цркви и народу, он заборавља себе и своје интересе и ове је увек подређивао општим. У својој жељи и ревности да у Цркви и држави нашој буде све најбоље, он често многе критикује, међу овима и мене, чујем ја то, дође ми до ушију – Али нити ја нити ико други, који га познајемо, не љутимо се на његове критике, зато што знамо да су оне увек добронамерне и често оправдане. Нема човека који би нашој Цркви и држави више добра желео и за то све жртвовао, од њега. Он је прави апостол“.

Наш велики књижевник Петар Кочић, коме је прота Стеван био директор у Српској гимназији у Скопљу, у турско вријеме, много је волио проту Стева и био задивљен његовим радом: „Да се ова наша установа, просвјетно модерно усаврши, на томе је неуморно радио и ради г. Стево Димитријевић, човјек који је својом тврдом вјером Завјетне мисли и својим патриотским досадашњим радом с ону страну Качаника толико учинио да је у очима тамошњег нашег народа постао као неки светац, као загонетна, митска личност“.

Ж. Маринковић је за проту рекао да је личио „на старозавјетне пророке и имао је дјечију незлобивост“.

Протојереј Душан Дачић је записао да је прота био „жива енциклопедија на ногама“.

Руски конзул у Скопљу Бељајев у свом извјештају написао је о нашем вриједном проти Стеву: „Протојереј Стеван Димитријевић без сваке сумње један је од најистакнутијих у младом покољењу Срба руских васпитаника. Завршио је Београдску богословију, а затим Кијевску духовну академију. У току четири године био је ректор Призренске богословије, а сада је директор Српске гимназије у Скопљу… Протојереј Стеван је најпопуларнији од свих српских националних радника у Старој Србији и Македонији…“

На протином путу било је и много спотицања, невоља и несрећа, али и злобе и пакости од стране оних које је често, без длаке на језику, прозивао и опомињао да свој лични интерес не стављају испред општег и народног. Нажалост, ни савременици ни потомци му се нијесу одужили на прави начин, а најмање што можемо да учинимо је да му име отргнемо од заборава