Ovaj tekst bi mogao nazvati i „ničim izazvan“, jer zaista sam imao namjeru da pustimo da na miru rade premijer i njegovi ministri, da praktično odvojimo politiku od ekonomije, ali uzalud je moja namjera kada je premijer neki dan izašao sa izjavom „Ako ima neko ko je zakinut, ja ću mu (misli on) iz svoga džepa isplatiti“!
Da li je on to mislio „Vlada, to sam ja“ (poput Luja IV „Država to sam ja“) ne znam, ali sam bio ubijeđen da će nakon izjava tipa „paf-paf“ ipak imati malo više samokontrole, ili bolje reći da će savjetnici koje mu mi, narod, plaćamo i to ne baš jeftino, malo više i bolje ga posavjetovati u vezi njegovih nastupa. Avaj, džaba sam mislio jer premijer ničim izazvan reče to što reče, a ja bih mu, a mislim nisam jedini, kao i većina građana Gore Crne rekao, nismo mi zaslužili da ti nešto plaćaš umjesto i za nas, kao ono u kafanskom stilu „Konobar, meni račun, i zadrži bakšiš“. Ne sumnjam da premijer Spajić u džepu nema koji šolad, ali ne bih htio da se baš troši na mene, greota bi bilo jer i on je na našim, narodnom, šoldima barem zvanično, a ako nešto ne kapne i njemu kao i onom konobaru od bakšiša. A složićete se, čudo je taj bakšiš, na koji smo se mi lako navikli, a pričao mi je kao mladom novinaru čuveni Zuko Džumhur da u njegovo vrijeme ne da nisi smio nešto nekom ponuditi, nego si kada naiđe finansa bježao na drugu stranu ulice. Odavno neki naši predstavnici ne bježe, nego se čak kočoperno ponose, a nama ostaje što bi rekla profesorica Mara, da konstatujemo „šta ćeš, snašao se čovjek“.
Mislim da bi bilo krajnje vrijeme da umjesto hvalisanja počnemo sa izvrtanjem džepova, počev od onog prvog premijera koji je na tu funkciju došao kao pripravnik u džemperu pa sve do potonjeg premijera koji je prije te funkcije bio glavni „fiškal“ kod profesora Zdravka, a prvi mu posao bio da nas zaduži. Ne sumnjam da su sve oni, a ne samo pomenuti nego i oni drugi između njih radili po zakonu kao ono kad se nad ustavom zakunu za rad naroda i u ime naroda, a neki istina rijetki dodaju i tako mi Bog pomogao. Ne sumnjam u njihovu iskrenost i poštenje, ali mislim da bi ovaj osiromašeni narod itekako zaslužio da neko pregleda njihove „džepove“ pa možda nađe i po koju ničiju kuću, neki stan u Beogradu na vodi, neki plac u Metropoli turizma, jahtu, neki radijator, šumicu na proplanku, i šta ti ja sve ne znam šta bi se tu, nedaj Bože, možda našlo. Istina, ovaj najnoviji premijer nije na funkciju stupio u džemperu, kažu, a to je on tvrdio u prvim medijskim nastupima, da je iskustvo
stekao i nešto imovine radeći u Singapuru, Japanu i drugim egzotičnim zemljama, gdje je opet sam ničim izazvan rekao kako je tamo stekao i određena ne samo finasijska znanja i vještine, već i one druge, recimo ljubavničke, na šta su mu mnogi Crnogorci odmah pozavidjeli. Mada da budemo iskreni tih vještina nije se ni štedio prvi premijer, pa bi možda Peđa Šuškavčević sada mogao da dopuni svoju komediju „Crnogorac u krevetu“. No, da ne izlazim iz teme da ostanem u onoj potonjoj Spajkijevoj riječi napisanoj na Maskovoj platmormi X, a glasi „FER“, zamolio bih da umjesto zavlačenja ruku u džep bi bilo bolje da nam u Crnu Goru stigne napokon neko od obećavanih investitora, ne mora iz zemalja izlazećeg sunca, mogao bi makar i iz mrske nam Srbije, ali da se nešto počne raditi i da navike stečene u švercu i snalaženju počnemo sticati i legalno.
Možda ti stranci čekaju da iz Gore Crne napokon pređemo u Crnu Goru ili još nisu čuli onu Feliksa Baumgatena kada je skočivši sa granice svemira ugledavši zemlju rekao „Nigdje nije nebo tako plavo“, a mi pomislili odmah da je to kod nas, a ono kod nas i turizam zvanično prvi put u padu u poslednjih 20 godina.
Zato bi bolje bilo da umjesto priče o plaćanju iz svoga džepa okrenemo priču ka izlasku iz magle i počnemo da dovodimo investitore, ali ne one koje nam je u proteklom vremenu dovodio DPS i Milo poput Deripaske, ili onog čije ime je nosio jedan hotel u Kolašinu, pa i one Cetinjanima obećane fabrike čokolade…
Perica Đaković
04.03.2025.
