Премда „у време када Едгар Алан По пише своје прве хорор и крими приче, Србија тек креће ка путу ширег описмењавања становништва” (Apić 2019: 10), корени овог жанра у српској књижевној историји могу да се прате од Лазара Комарчића, значајног писца реализма који пише и популарне романе са криминалистичким заплетом: Драгоцена огрлица, Два аманета и Просиоци (Deretić web).[1] Након њега интересовање за криминал у српском друштву проналазимо у делима Танасија Миленковића, начелника Полицијског одељења у време краљева Милана и Александра Обреновића, који је објављивао своје дневничке записе о актуелним злочинима који су узнемиравали Београд (Београд у тами: Слике из престоничког живота), а затим и приповетке са криминалистичком тематиком, као и роман – Поноћ или грозно убиство на Дорћолу, који се сматра првим правим српским кримићем. Крајем 19. века и Милутин А. Поповић, о комe данас не знамо ништа поуздано, објављује Албум женског одељења Пожаревачког казненог завода са статистиком, у ком су описани злочини које су у тадашњој Србији починиле жене. У међуратном периоду у Панчеву се публикује и детективски роман Подземни клуб (1921), чији је аутор Harald Johnsson, иза чега се вероватно крије Милош Црњански; док београдска Народна књижница 1931. објављује роман У ђавољим канџама Стојана Живадиновића који тематизује истрагу убиства. И у хрватској књижевности је приметан окаснели развој овог жанра, чији корени воде до дела Убојство у Бермондзију Марка Радојчића (1850), док се класични жанр афирмише са појавом фигуре Марије Јурић Загорке и њеног романа Књегиња из Петрињске улице (1910).
Развој криминалистичког и детективског жанра у књижевностима народа који су чинили Југославију, може се пратити кроз етапе развоја (друге) југословенске државе. У периоду после Другог светског рата, културне политике југословенске државе, у тесној вези са СССР-ом и тековинама соцреализма, нису спремне да прихвате криминалистички жанр, продукт Запада и симбол капитализма.[2]
Шездесетих година ХХ века долази до промене економске и културне климе у Југославији, усмеравању ка потрошњи наспрам производње и упливу популарне културе западних земаља. Узелац наводи да је „југословенска читалачка публика имала прилику да прати америчке хит романе оног времена, будући да су издавачи доносили домаћој публици најпопуларније романе. Многи амерички крими и вестерн романи додатно су актуелизовани захваљујући филмовима. Стога не изненађује чињеница што су домаћи издавачи покретали различите забавне едиције које су за циљ имале објављивање авантуристичких, вестерн, крими и љубавних романа” (Uzelac 2015: 168). Из овога произлази и експанзија криминалистичког жанра. У том периоду покретане су значајне едиције жанровских романа (нпр. Зелена библиотека), док се годишње продавало двадесетак милиона рото-романа са криминалистичком тематиком, од којих је најпознатији био серијал Лун, краљ поноћи Фредерика Ештона (псеудоним Митра Милошевића). Владимир Узелац ово објашњава чињеницом да је у том периоду књига била луксузна роба, а да су рото-романи били доступни свима, док је други разлог експанзије жанра потреба становништва за забавом и неоптерећујућим штивом.
Педесете и шездесете године ХХ века обележили су и Милан Николић и Живорад Михаиловић Шиља, најплоднији југословенски аутори кримића. Иако и даље критиковани од комунистичког руководства, криминалистички романи имали су и идеолошку функцију, најчешће као продукт (ауто)цензуре: „у кримићима се могло читати о криминалцима, полиција је била корумпирана, али не на домаћем терену, већ тамо негде, далеко, на и даље ‘трулом’ Западу”, у односу на који је Југославија супериорна (Apić 2019: 21).
Антонио Јуричић у раду „Почеци хрватског криминалистичког романа” првом генерацијом аутора савремених хрватских кримића сматра Антуна Шољана (његово Једноставно уморство из 1955. је први савремени пример жанра), Милана Николића, Ненада Бриксија (Brixy), Ивана Раоса и Бранка Белана, док другу етапу развоја хрватских кримића види у делима Павла Павличића, Горана Трибусона и Људевита Бауера.
Ендру Барух Вахтел стварање и разарање идеје југословенске нације не своди на економске или политичке чиниоце, већ у први план ставља културне процесе. Још шездесетих година, када модернизам бива на измаку, а замењују га постмодернистички трендови, „неповерљиви према синтетишућим метанарацијама, склони релативистичком размишљању и посебностима, непријатељски расположени према сваком облику синтезе” (Vahtel 2001: 18), Југославија полази путем вишенационалне политике, која гарантује једнака права свим одвојеним националним културама. Седамдесетих и осамдесетих година ХХ века „деловао је такав сплет центрифугалних фактора ком се није могла супротставити никаква центрипетална југословенска сила”, док су грађани Југославије све више почели да налазе свој културни идентитет у „колективистички опредељеним партикуларистичким структурама” (Vahtel 2001: 284).
Постмодерно мишљење мења поглед на Југославију, али и на криминалистички жанр. Ограничења у уметности су све лабавија, а потреба за жанровском класификацијом књижевних дела све мања. У постмодернизму долази до укидања границе између тзв. високе и ниске културе. Постмодерне ауторе, универзитетске професоре, све више интересују могућности комбиновања жанрова и позиционирања жанровске књижевности унутар регистара високе литературе. Са постмодерном долази и до почетка научног интересовања за кримић, о чему сведоче структуралистички есеји Умберта Ека („Наративне структуре код Флеминга”, 1965), Цветана Тодорова („Типологија детективске прозе”, 1966), али и студија Станка Ласића („Поетика криминалистичког романа”, 1973).
Период деведесетих година ХХ века доноси савршене услове за распад Југославије – „нестанак вере у југословенску идеју, политички систем на самрти, крајње неповољни економски услови као и спољашње околности” (Vahtel 2001: 285), пре свега пад Берлинског зида, распад Совјетског Савеза и јачање Европске уније, које југословенску културну и политичку елиту усмеравају ка партикуларним национализмима, уско повезаним са религијским фундаментализмом. Последњу етапу развоја Југословенске државе и „завршну епизоду комунизма” Дубравка Угрешић користи као позорницу на којој се одвијају загребачки „Књижевни разговори”. У роману Форсирање романа-реке (1988), за који ова универзитетска професорка постаје прва жена добитница НИН-ове награде, постулате жанра уочавамо кроз елементе завере, институционализовану параноју, постојање демона који доноси зло (Флагус) и злочина који остају неразрешени.
Године 1990. у Београду је објављена студија Све што знам о кримићу Павла Павличића. Интересовање овог хрватског компаратисте за криминалистички и детективски жанр присутно је на два поља његовог деловања: научног и књижевног. Павличић представља најплоднијег и најзначајнијег аутора криминалистичких романа у хрватској књижевности, стварајући како за одрасле тако и за децу. Његова библиографија броји стотинак одредница, од којих су за криминалистички аспект његовог стваралаштва најзначајније Добри дух Загреба (збирка криминалистичких прича, 1976), којом започиње своје стварање у оквирима жанра, и Кораљна врата (1990), роман у ком своја тренутна научна интересовања (допеве Гундулићевог Османа) комбинује са криминалистичким заплетом.
Насупрот хрватској књижевности, деведесете године прошлог века нису биле плодоносне за развој криминалистике и детективике у српској прози. Српску свакодневицу у том периоду обележавају ратови, избеглиштво, инфлација, санкције и бомбардовање, због чега можемо претпоставити да није било већих потреба за писањем криминалистичких романа као вида забавне књижевности. Пад Милошевићевог режима као и либерализација тржишта (оснивање приватних издавачких кућа) доводе до поновног интересовања за стварање криминалистичке прозе у српској књижевности. Вахтел истиче да државе које су имале лабавију комунистичку управу, по изласку културне и књижевне сцене из једног облика изолације и укидању цензуре, потпадају под утицај европеизације и американизације, док бисмо у жанру криминалистичког/ детективског/трилер романа у последњој деценији могли да увидимо огроман утицај планетарно популарне крими прозе скандинавских земаља. Поред класичних примера детективског жанра (Конан Дојл, Агата Кристи), приватни издавачи почињу да објављују и дела која припадају новијим светским трендовима у писању о злочинима – психолошки трилери, романи у којима се не избегавају описи бруталности, обдукција, романи са биографским, SF, хорор и љубавним елементима, историјски трилери, политички и судски трилери, шпијунски романи, полицијски и форензички романи, теорије завере, пародије жанра… Успех романа је неретко повезан са именом и маркетиншким могућностима издавачке куће у којој је објављен. Тако међу ауторима највећих комерцијалних издавачких кућа у Србији препознајемо домаће писце бестселера и у сфери трилер романа: Дејана Стојиљковића, Владимира Кецмановића, Миодрага Мајића, Мирјану Новаковић, Ђорђа Бајића, Вању Булића, Дејана Лучића, Ратка Дмитровића, Ота Олтвањија, Бранислава Јанковића, Марка Поповића, Ненада Новака Стефановића и многе другe, романе савремених класика са елементима трилера попут Борислава Пекића и Радослава Петковића, регионалне ауторе као што су Ксенија Поповић, Елведин Незировић и Ива Колега, али и универзитетске професоре: Слободана Владушића (Ми избрисани, 2013; Велики јуриш, 2018; Омама, 2021), Марија Лигуорија (Само убиство), 2019), Светлану Слапшак (Осветнице, 2022) и македонског писца – професора Венка Андоновског (Пупак света, 2000).
ЛИТЕРАТУРА
- Apić 2019: Minka Apić. Istorija i razvoj srpskog kriminalističkog romana (neobjavljeni master rad). Univerzitet u Oslu: Fakultet humanističkih nauka – Odsek za književnost, regionalne studije i evropske jezike.
- Bajić web: Đorđe Bajić. „Lazar Komarčić i kriminalistički roman”. https://www.art-anima.com/djordje-bajic-lazar-komarcic-i-kriminalisticki-roman/. Приступљено 7. 9. 2024.
- Deretić web: Jovan Deretić. Kratka istorija srpske književnosti. https://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/. Приступљено 7. 9. 2024.
- Juričić 2004: Antonio Juričić. „Počeci hrvatskog kriminalističkog romana”. Republika: mjesečnik za književnost, umjetnost i društvo. 1 (siječanj 2004). 70–74.
- Uzelac 2015: Vladimir Uzelac. Kriminalistički roman u socijalističkoj Jugoslaviji: Popularna kultura, kriminal, ideologija i društvo. Beograd: Srpski genealoški centar: Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta.
- Vahtel 2001: Endru Baruh Vahtel. Stvaranje nacije, razaranje nacije: književnost i kulturna politika u Jugoslaviji. Preveo Ivan Radosavljević. B
[1] „Када је Комарчић објавио свој први роман (Драгоцена огрлица, 1880) Конан Дојл је био још увек далеко од стварања лика Шерлока Холмса а Поово дело Комарчић по свему судећи није познавао (или оно бар није утицало на њега). За Комарчићево формирање биле су значајне сасвим друге традиције у криминалистичком роману. У Србији су у то време били веома популарни забавни романи објављивани у тзв. ‘свескама за грош’” (Bajić web).
[2] „Крими жанр, на пример, можемо сагледати у светлу величања злочина, или као што је случај у СФРЈ, као нешто што долази са Запада, из страних култура и ‘буржоаских вредности’” (Uzelac 2015: 28)