„Ženja je bio na službenom putu kad je počela Specijalna operacija. Pozvao je: „Dušo, samo nemoj da plačeš. Poslali su mi poziv. Neću da bežim“. Oboje smo razumeli da će on biti na spisku za mobilizaciju, jer je posle Čečenije bio snajperista, ratni veteran, a takve prve pozivaju. Otišao je. Odmah sam počela da sarađujem sa dobrovoljcima iz Nižnjekamska, u početku sam pomogala novcem. Zatim sam napravila svoj Telegram kanal za pomoć vojnicima i otišla na granicu sa humanitarnom pomoći“, počinje moja kazanjska drugarica Nataša priču o tome kako je postala volonter.
„Ženja je protestovao, govorio mi da je to opasno. Ali me je vuklo tamo – njemu, nisam mogla samo da sedim sa telefonom i čekam. Morala sam da uradim nešto za njega i za druge momke.“
Eto odgovora na pitanje – odakle ove stotine hiljada (miliona?) žena širom zemlje koje pomažu SVO kako god mogu. Zato što je po njihovom shvatanju ljubav – akcija.
Voljeni je otišao na front. Žena ostaje da čeka. Čekanje – to je kad je srce uz njega, boli za njim, a duša širom otvorena, stapa se u već uobičajeni saborni ženski rad. Srce je uz voljenog, ruke su tu da mu pomognu. Čekanje je test volje, vere i odgovornosti. Jer, dok se on tamo bori, mi ovde treba da ga budemo dostojni, da živimo život dostojan njegovih podviga.
„Svi borci su naši sinovi“, kaže sredovečna žena Rezeda iz kazanjskog volonterskog centra. „Svaka ukusna poslastica, svaka čarapa, svaka mreža šalje se na front kao za svog rođenog.“
Mnogi su već primetili: reč „svoji“ počinje skraćenicom SVO. Zato radimo, molimo se i živimo sad – za svoje. Radi svojih. Kako drugačije?
A nepoznati momak, borac, postaje najvažniji, najdraži i najrođeniji. Rat nas je sve zbližio. Objedinio nas, različite ljude, na različitim mestima, vremenskim zonama, na različitim jezicima – da pomognemo svojima.
„Ranije sam imala radionicu za šivenje ženske odeće, sad je ovde radionica za šivenje navlaka za vreće za spavanje i komplete prve pomoći“, kaže modna kreatorka Valentina iz Zapolarja. U međuvremenu, oni šiju i tkaju u fabrikama, radionicama, istraživačkim institutima, univerzitetima, domovima kulture i staračkim domovima. Vesti su pune poruka o ženskim volonterskim grupama.
„Živimo u zabiti, ali svakog meseca izdamo oko 30 maskirnih mreža momcima na frontu. Šijemo gaćice. Da, da, one bez kojih kako bi ratovali? A još i bolničke, sa trakama“, deli na društvenim mrežama Nina iz sela u Kurganskoj oblasti.
Kao odgovor Nini, Natalija iz grada Elektrougli šalje fotografiju: „Ovo je naš kuvarski odred. Pravimo supe za momke. Domaće! Došli smo do 1.200 obroka nedeljno.“
„A ovo je naša garda!“ – Elena iz sela Iljinski objavljuje fotografiju žena sa maskirnim mrežama vezanim u rolne.
„Pečemo pite, a sveštenik ih kombijem nosi momcima“, kaže Olga sa Kubana.
„U februaru sam dobila potvrdu o završenom kursu za mlađe medicinske radnike pri Dobrotvornom sestrinstvu manastira Svete Jelisavete. Negujemo ranjenike, pomažemo u pripremi za protetiku, šišamo, brijemo, hranimo. Mnogi ljudi rade tiho i za pobedu“, piše Moskovljanka Irina u komentaru na post o radu u bolnicama. Mnogi stariji od svojih skromnih primanja izdvajaju „hiljadu od svake penzije za potrebe SVO-a“.
„Drugovi, rođeni moji! Hajde da poguramo! Do zatvaranja akcije potrebno je 25.877 rubalja za sisteme za suzbijanje i detekciju dronova“, piše na svom kanalu moja drugarica Nataša iz Kazanja. Sakupljaju za motocikl, za voki-tokije, za vreće za spavanje, za dušeke u frontovskim bolnicama, koji vrlo brzo postaju neupotrebljivi… Supruga snajperiste Ženje (sa pozivnim znakom Svetli) najavljuje „ Dan 333“, „Dan pre polaska“…
A Svetlog više nema.
„Ženja je otišao u izviđanje sa svojim drugarom Batirom. Prvog novembra 2022. pozvala me je njegova žena i rekla da je Batir u bolnici, video je kako Svetli pada za vreme eksplozije. Ujutro 2. novembra, pozvala je žena drugog Ženjinog kolege: „Nataša, Svetli je poginuo“.
„Vikala sam: dok ga ne vidim, neću da verujem!“ – priseća se Nataša. Pošla je kolima od Kazanja do Rostova na Donu. Sedmog novembra u rostovskoj mrtvačnici nije ga našla među identifikovanim. Kolege su iznele Ženju sledećeg dana nakon što ga je raznela mina, ali su ga tek 10. novembra doneli ispod Kupjanska.
Na svim predratnim fotografijama Nataša i Ženja su ruku pod ruku, u zagrljaju. Srećni. A na njihovoj poslednjoj fotografiji, snimljenoj tokom oproštaja, Ženja se široko smeje, lice njegove supruge se ne vidi, jer mu je zariveno u rame. Nataša pokazuje tu fotografiju i vidim da će zaplakati. Da bi joj skrenula pažnju, pitam:
– Toliko ljudi motivišeš! Tako si preduzimljiva?
– Ma šta! Preduzimljiv je Ženja u meni! Ozbiljno! Kad je jednom odlučio da me poljubi pre odlaska na posao, uvek je to činio. Dešavalo se da je već obuo cipele, ali se seti da je zaboravio da me poljubi, i čujem ga kako razvezuje pertle u hodniku i trči ka meni! A ja se pravim da spavam… On mi je takav! Imam samo njega. Govorila sam mu: ako ti se nešto desi, neću ostati u pozadini.
Nataša je održala svoje obećanje. Svaki dan nam svima dokazuje: za ljubav nema smrti. Posvetila se pomaganju momcima, ma ko da se obrati, sa bilo kog kraja fronta. „Ženjinih saboraca na frontu skoro da više nema. Ili su poginuli ili ranjeni, u bolnicama. Ali sad momci iz 430. puka čekaju raciju. Skupljam za kvadrokoptere“, poslovno i slikovito objašnjava Nataša. „Shvataš, kvadriki su njihove oči. Oni spasavaju živote naših momaka. Kako da im kažem da nisam mogla skupiti pomoć? Da kažem: pričekajte, prikupiću kasnije? Kasnije možda neće biti!“
Svako od nas će jednom biti upitan: šta ste radili tokom ovog rata? A Ruskinje na to reaguju unapred. One savršeno dobro razumeju da je sposobnost davanja ono što nas čini živima, stvarnim, rodbinom. Dajući, mi blagodarimo. Hvala – što ima nešto da se da.
Eto paradoksa: naši volonteri nam se zahvaljuju što im pomažemo da nas spase. Prikupljaju novac za naše spasenje.
„Znaš, više od svega na svetu želim da majke i žene ne iskuse ono što sam doživela ja. Kad su mi oduzeli ono najdragocenije. Od tada mi ništa drugo ne treba. Samo pomoć našim momcima. Znam ih. Zovu me. Pišu mi. Počinjem da dišem kad im donesem pomoć“, kaže mi Nataša i piše „Hvala“ za svakih sto prebačenih rubalja, da se drugi ne bi gušili u suzama.
(Vzglяd; preveo Ž. Nikčević)
