„Жења је био на службеном путу кад је почела Специјална операција. Позвао је: „Душо, само немој да плачеш. Послали су ми позив. Нећу да бежим“. Обоје смо разумели да ће он бити на списку за мобилизацију, јер је после Чеченије био снајпериста, ратни ветеран, а такве прве позивају. Отишао је. Одмах сам почела да сарађујем са добровољцима из Нижњекамска, у почетку сам помогала новцем. Затим сам направила свој Телеграм канал за помоћ војницима и отишла на границу са хуманитарном помоћи“, почиње моја казањска другарица Наташа причу о томе како је постала волонтер.
„Жења је протестовао, говорио ми да је то опасно. Али ме је вукло тамо – њему, нисам могла само да седим са телефоном и чекам. Морала сам да урадим нешто за њега и за друге момке.“
Ето одговора на питање – одакле ове стотине хиљада (милиона?) жена широм земље које помажу СВО како год могу. Зато што је по њиховом схватању љубав – акција.
Вољени је отишао на фронт. Жена остаје да чека. Чекање – то је кад је срце уз њега, боли за њим, а душа широм отворена, стапа се у већ уобичајени саборни женски рад. Срце је уз вољеног, руке су ту да му помогну. Чекање је тест воље, вере и одговорности. Јер, док се он тамо бори, ми овде треба да га будемо достојни, да живимо живот достојан његових подвига.
„Сви борци су наши синови“, каже средовечна жена Резеда из казањског волонтерског центра. „Свака укусна посластица, свака чарапа, свака мрежа шаље се на фронт као за свог рођеног.“
Многи су већ приметили: реч „своји“ почиње скраћеницом СВО. Зато радимо, молимо се и живимо сад – за своје. Ради својих. Како другачије?
А непознати момак, борац, постаје најважнији, најдражи и најрођенији. Рат нас је све зближио. Објединио нас, различите људе, на различитим местима, временским зонама, на различитим језицима – да помогнемо својима.
„Раније сам имала радионицу за шивење женске одеће, сад је овде радионица за шивење навлака за вреће за спавање и комплете прве помоћи“, каже модна креаторка Валентина из Заполарја. У међувремену, они шију и ткају у фабрикама, радионицама, истраживачким институтима, универзитетима, домовима културе и старачким домовима. Вести су пуне порука о женским волонтерским групама.
„Живимо у забити, али сваког месеца издамо око 30 маскирних мрежа момцима на фронту. Шијемо гаћице. Да, да, оне без којих како би ратовали? А још и болничке, са тракама“, дели на друштвеним мрежама Нина из села у Курганској области.
Као одговор Нини, Наталија из града Електроугли шаље фотографију: „Ово је наш куварски одред. Правимо супе за момке. Домаће! Дошли смо до 1.200 оброка недељно.“
„А ово је наша гарда!“ – Елена из села Иљински објављује фотографију жена са маскирним мрежама везаним у ролне.
„Печемо пите, а свештеник их комбијем носи момцима“, каже Олга са Кубана.
„У фебруару сам добила потврду о завршеном курсу за млађе медицинске раднике при Добротворном сестринству манастира Свете Јелисавете. Негујемо рањенике, помажемо у припреми за протетику, шишамо, бријемо, хранимо. Многи људи раде тихо и за победу“, пише Московљанка Ирина у коментару на пост о раду у болницама. Многи старији од својих скромних примања издвајају „хиљаду од сваке пензије за потребе СВО-а“.
„Другови, рођени моји! Хајде да погурамо! До затварања акције потребно је 25.877 рубаља за системе за сузбијање и детекцију дронова“, пише на свом каналу моја другарица Наташа из Казања. Сакупљају за мотоцикл, за воки-токије, за вреће за спавање, за душеке у фронтовским болницама, који врло брзо постају неупотребљиви… Супруга снајперисте Жење (са позивним знаком Светли) најављује „ Дан 333“, „Дан пре поласка“…
А Светлог више нема.
„Жења је отишао у извиђање са својим другаром Батиром. Првог новембра 2022. позвала ме је његова жена и рекла да је Батир у болници, видео је како Светли пада за време експлозије. Ујутро 2. новембра, позвала је жена другог Жењиног колеге: „Наташа, Светли је погинуо“.
„Викала сам: док га не видим, нећу да верујем!“ – присећа се Наташа. Пошла је колима од Казања до Ростова на Дону. Седмог новембра у ростовској мртвачници није га нашла међу идентификованим. Колеге су изнеле Жењу следећег дана након што га је разнела мина, али су га тек 10. новембра донели испод Купјанска.
На свим предратним фотографијама Наташа и Жења су руку под руку, у загрљају. Срећни. А на њиховој последњој фотографији, снимљеној током опроштаја, Жења се широко смеје, лице његове супруге се не види, јер му је заривено у раме. Наташа показује ту фотографију и видим да ће заплакати. Да би јој скренула пажњу, питам:
– Толико људи мотивишеш! Тако си предузимљива?
– Ма шта! Предузимљив је Жења у мени! Озбиљно! Кад је једном одлучио да ме пољуби пре одласка на посао, увек је то чинио. Дешавало се да је већ обуо ципеле, али се сети да је заборавио да ме пољуби, и чујем га како развезује пертле у ходнику и трчи ка мени! А ја се правим да спавам… Он ми је такав! Имам само њега. Говорила сам му: ако ти се нешто деси, нећу остати у позадини.
Наташа је одржала своје обећање. Сваки дан нам свима доказује: за љубав нема смрти. Посветила се помагању момцима, ма ко да се обрати, са било ког краја фронта. „Жењиних сабораца на фронту скоро да више нема. Или су погинули или рањени, у болницама. Али сад момци из 430. пука чекају рацију. Скупљам за квадрокоптере“, пословно и сликовито објашњава Наташа. „Схваташ, квадрики су њихове очи. Они спасавају животе наших момака. Како да им кажем да нисам могла скупити помоћ? Да кажем: причекајте, прикупићу касније? Касније можда неће бити!“
Свако од нас ће једном бити упитан: шта сте радили током овог рата? А Рускиње на то реагују унапред. Оне савршено добро разумеју да је способност давања оно што нас чини живима, стварним, родбином. Дајући, ми благодаримо. Хвала – што има нешто да се да.
Ето парадокса: наши волонтери нам се захваљују што им помажемо да нас спасе. Прикупљају новац за наше спасење.
„Знаш, више од свега на свету желим да мајке и жене не искусе оно што сам доживела ја. Кад су ми одузели оно најдрагоценије. Од тада ми ништа друго не треба. Само помоћ нашим момцима. Знам их. Зову ме. Пишу ми. Почињем да дишем кад им донесем помоћ“, каже ми Наташа и пише „Хвала“ за сваких сто пребачених рубаља, да се други не би гушили у сузама.
(Взгляд; превео Ж. Никчевић)
