Ђурађ Кастриотић рођен је 6.маја 1406 .године.
Његова породица Кастриотић води поријекло од старог српског братства Браниловића из Зете. Скендербегов дједа, Павле Кастриотић, доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија из села Каменица у Зети . Скендербегов отац, Иван Кастриотић, био је кнез Епира, који је управљао областима Мат, Кроја, Мирдита и Дибар,и за разлику од свог оца, брзо је научио гегаљонски језик од локалног становништва.Његова мајка, Војислава, била је принцеза такође Српкиња ћерка Гргура Бранковића и унука чувеног српског витеза Вука Бранковића. Неке мање поуздане анализе стављају је у породицу Трибалда поријеклом из Старе Србије. Иван Кастриотић је био међу првима који се супротставио упадима султана Бајазита I, међутим, његов отпор није имао никакав значајан ефекат.
Султан га је натјерао да плаћа данак, а да би осигурао вјерност племића тих крајева, Турци су одвели Ђурађа заједно са његовом браћом као јањичаре .
Скендербег је у Љешу 1444. године сазвао племенске главаре Горње и Доње Зете , како би се заклели да ће заједнички ратовати против Турске. Постао је вођа тада формиране Љешке лиге. Због борбе против Османлија прво га је глорификовала Католичка црква (иако је током свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и Србо- словенски народи са Балкана, који су га сматрали својим националним херојем.
Крајем 19. вијека албански националисти су, у недостатку албанске средњовјековне државе и њених хероја из тог времена, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама, а на северу Венецији, није га подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Срба , Влаха Албанаца, Грка и Цинцара .Османлијски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије, већ локално, већином албанско становништво које је било вољно да се бори против мањинског дијела припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.
Почев од 15. вијека (са делима Константина Михаиловића и Мартина Сегона) Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких радова. Скендербегове војне вјештине су Османлијама представљале велику препреку и у многим западноевропским земљама сматран је примјером борбе хришћанства против османских муслимана.
Када је Јанош Хуњади поразио војску Османског царства код Ниша 1443. године, Скендербег је отказао вјерност османском султану и напустио његову војску.Према другим изворима, Скендербег је, заједно са још 300 ратника напустио султанову војску у периоду Куновичке битке 2. јануара 1444. године.Након овога, вратио се у свој завичај и поново примио православну вјеру. На превару је преузео контролу над Кројом, која је постала центар његових операција против Османског царства, Млетачке републике и непријатеља свог савезника Напуљског краља наредних 25 година.
Када је дошао у Кроју 28. новембра, послао је молбу султану да му препусти власт над Кројом,што је овај и урадио. Да би проширио своју област и утицај, прогласио је себе за легалног наследника Зетског престола. Након тога, заузео је тврђаве Петрела, Презе, Гури и Барде, Светиград, Модрич ,Војиславу у Скадру и друге, завладавши територијом већом од територије његовог оца.Тада је поставио у Кроји своју заставу са црним двоглавим орлом (данас национални симбол Албаније), по узору на грб династије Немањића,од које је по мајчиној линији потицао. Будући да је напустио ислам и поново постао православац, наредио је и свим својим људима да учине исто – онај ко би одбио морао је да плати главом.
Српски бољар Нинац Вукосилац водио је Скендербегов банкарски рачун у Дубровнику. Породица Газули се бринула за финансију, дипломатију и војску. Јован Газули је био послат угарском краљу Матији Корвину да му помогне у његовим кампањама против турског султана Мехмеда II. Витез Павле Газули је често ишао у Италију, а Андреа Газули је била амбасадор у Дубровнику прије него што је постала члан Скендербеговог двора. Породица Гундулић имала је сличан посао као и породица Газули. У редовима Скендербегове властеле нашли су се још многи знаменити људи, попут Џона Њупорта, Стефана Балшића, који је функционисао као амбасадор Скендербега у Милану око 1456. године, Стјепана Радојевића који је 1466. године обезбиједио пут бродовима до Сплита, витеза Шуња Рускуса из Котора, и осталих. Преписивање се вршило на српском, грчком, латинском и италија нском језику. Документе на латинском је писао нотар из Италије или Млетачке са територија у данашњој Албанији.
