Пише :Дејан Бешовић
Знаменити Срби у Албанији
Балша III Балшић рођен је године 1387. у Скадру и био владар Зете од 1403. до 1421. године. Као син Ђурђа II Балшића и Јелене Лазаревић, ћерке српског кнеза Лазара, блиско је сарађивао са својим ујаком, српским деспотом Стефаном Лазаревићем. Власт у Зети наслиједио је са седамнаест година (1403), а главни савјетник у вођењу политике била му је мајка Јелена. За разлику од Ђурђа II Балшића, који је Млечанима поклонио стратешки важна и плодна мјеста у скадарском крају (Скадар, Дриваст и Свети Срђ, са околином), Балша је настојао да оснажи своју државу, ослањајући се на свог ујака, деспота Стефана Лазаревића. То је довело до спорова са Млетачком републиком, а потом и до рата. Војевања су испунила више од половине његове владавине. Основао је манастир Св. Николе, у Прасквици, изнад Светог Стефана у Паштровићима, 1413. године. Балша III није имао милости према противницима, посебно онима који су се одметнули од њега и прихватили страну власт. Заробљеницима је изрицао тешке тјелесне казне, па их је осакаћене и унакажене остављао на бојишту, као опомену другима. Пустошио је домове сељака који су обећали вјерност Млечанима, а злостављао је и становнике Улциња и Будве, који су 1405. године сами прихватили млетачку власт. Пошто је 1421. године умро без мушких наследника, власт у Зети је оставио свом ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу, чиме је Зета постала саставни дио Српске деспотовине.
Млетачку власт у љето 1405. године прихватају општинска вијећа у Улцињу , Бару и Будви, а она се проширује и на брда изнад Бара. На страну Венеције стају и ратничке дружине из Забојане и околине Улциња и Бара (главари Попрата , тј. Прапратне : Алекса и Петар). Након што је од стране Венеције био сузбијен и уцијењен, изгубивши приморске градове у Доњој Зети, а истовремено угрожен од Сандаља Хранића-Косаче , 1405. године Балша се обраћа Турцима и постаје Сулејманов вазал. Као и његов отац Ђурађ II Балшић, пристао је на турски харач. Стекао је тако савезнике у Турцима и Стефану Лазаревићу , деспоту Србије, чије су мјешовите војске од јесени упадале до бедема Скадра, Дриваста и Улциња, одводећи робље и стоку. Балша није имао милости према својим „одметницима“, посебно у околини Улциња и Бара, палећи куће сељака који су признали врховну власт Венеције. Између осталог, када се са око 2000 српских и турских коњаника улогорио у близини Попрата, исто подручје (жупу) је за одмазду опустошио (Попратима ће Млечани касније , 1407.. дали новчану помоћ и заставе Св. Марка, под којим ће убудуће окупљати своје људство). На Балшу III је потом кренуо из Скадра одред од стотину „латинских“ коњаника, са четама Арбанаса. Послије битке, забељежен је велики број рањеника, а погинуо је између осталих и млетачки командант, Кеко Бозаџић из Тревиза, са дванаесторицом пратилаца. Забиљежена је и погибија турског војводе и шездесеторице из Балшине властеле. Послије овог сукоба , Балша III се повукао у брда изнад Бара и захтијевао преговоре са Млечанима.
Од 1406. године водили су се бесплодни разговори о склапању мира, између Балше III и Млетачке Републике и смишљане смицалице којима би се изиграо противник. Године 1406. Венеција је одбила захтјев да Балши III преда Будву, Дриваст, села око Улциња и редовну скадарску провизију, па су преговори пропали. Млечани су једино пристали на размјену заробљених властелина, тек након новог напада Балше III (који је спровео уз помоћ Турака) марта 1407. године. У августу 1407. Република обећава Балшићима враћање Будве, али је исте године у децембру и војводи Сандаљу Хранићу ,обећала овај исти приморски град и одријешене руке у Горњој Зети , ако овај успије да протјера Балшу и преда Млечанима Доњу Зету. Међутим, како Ђурашевићи (Црнојевићи) нијесу имали намјеру да се одметну од Балше III, а Сандаљ је захтијевао Будву и Бар, овај план није заживио. Јелена и Балша III, у свом привременом двору у Берислвићима-Бериславци (сјеверно од Скадарског језера) нису знали за нову млетачку намјеру да Бар предају Балшићима, само ако би то водило трајном миру, па су преко својих представника (Никита Топија) иницирали преговоре од 06. јуна 1408.г.код цркве Св. Лаврентија , близу Драча. Балшићи су нудили Бар и Улцињ, у замјену за Будву, Луштицу, Паштровиће и солане, све до Ратачке епархије. Испуњење уговора Балша је чекао у својој тврђави Келестрина (село на прилазу Бару) држећи тада са одредима и десну обалу Бојане. Међутим ниједна од страна није испоштовала овај споразум, у неповјерењу ишчекујући да неко од уговарача први напусти означене посједе. У међувремену, Балша у селу Годињу (Црмница) издаје исправу, којом својим поданицима објављује да се са Млечанима склопљени мир мора поштовати. У марту 1409. Котор (који је Балши III плаћао трибут, за уживање земљишта и винограда око града) нуди Млетачкој Републици савезништво у рату против Балшића и за узврат захтијева повраћај Луштице са соланама. Јелена, 29. октобра 1409. године, сама у Венецији наставила даље преговоре. Преузела је кривицу за рат, али се све завршило само са договором о продужењу мира. У исто вријеме су Млечани и Порта склопили мир.
Пошто су Млечани погазили уговор склопљен са његовом мајком Јеленом, Балша свим снагама напада посједе Републике почетком 1410. године. Пред њим се на Скадарском језеру повлаче млетачке фусте. Ђурашевићи (Црнојевићи) Ђурађ и Љеш (Алекса) (иначе зетови Које Захаријевића ) прелазе на млетачку страну, али Алекса (Љеш) убрзо пада у заробљеништво Балшића, а Ђурађ губи породичну територију и склања се у ратачку тврђаву. Након овакве ситуације, Ђурађ и Љеш ће се вратити Балшићима, добијајући још већу моћ и утицај. Балша III ниже даље успјехе и након побуне пронијара у скадарској области, са војском долази под зидине Скадра, у љето 1410. вршећи опсаду и пустошећи околину. Опште стање у Зети је било хаотично. Док су једни трговали и кријумчарили, други су дизали буне, а ратничке дружине пљачкале трговце.
Ток династичких борби у Турској, учврстио је положај српског деспота Стефана Лазаревића и босанског великог војводе Сандаља Хранића -Косаче. Приближавањем Жигмунду, војвода Сандаљ се више приближио српском деспоту. Та веза се посебно учврстила, када се Сандаљ напустивши у децембру 1411. своју дотадашњу жену, Хрвојеву синовицу Катарину, оженио са сестром деспота Стефана Лазаревића – кнегињом Јеленом.
Тако је Балша III од опасног противника, у војводи Сандаљу добио очуха и заштитника. Ситуација се сасвим промијенила, па је Балша III условљавао Млечане, умјесто да их моли за преговоре и сталним нападима уништавао је њихове последње одбране. Иначе, Сандаљ је пред Републиком правдао потезе Балше III – младалачком лакомисленошћу.
