Мркша Жарковић и Руђина Балшић супружници у борби за очување Српства
Мркша Жарковић је био српски племић који је од 1396. до 1414. године, управљао дјеловима некадашњег Српског царства, на југу данашње Албаније.
Његов отац био је властелин Жарко, који је био водећи племић у Зети, после Душанове смрти, а помиње се у јуну 1357. године, као велможа цара Уроша. Мркшина мајка била је Теодора Дејановић, ћерка деспотице Теодоре, сестре српског цара Стефана.
Мркша се 1391. године оженио Руђином Балшић, ћерком Балше II и Ане Комнине Асен, ћерке деспота Јована Асена, брата царице Јелене, супруге српског цара Стефана. Комнина је свом мужу у мираз донијела Валону, Берат, Канину и Химару, на југу данашње Албаније. После његове погибије у бици на Саурском пољу код Балша, недалеко од Берата (1385), она је наставила да влада у тим областима, да би се 1396. године замонашила и предала власт свом зету.
Мркша је успио да се одржи у овој области,све до своје смрти, у октобру 1414. године. Владавину је наставила његова супруга Руђина, која је под притиском Османлија покушала да се договори са Млечанима о преузимању њених посједа. Иако су преговори вођени 1415. и 1416. године, договор није постигнут, а цијелу област су већ у лето 1417. године заузеле Османлије.
Руђина је била ћерка Балше II Балшића, владара Зете (1378-1385) и Ане Комнине Асен, ћерке Јована Комнина Асена, брата царице Јелене. Руђина се 1391. године удала за Мркшу Жарковића, сина властелина Жарка. Брак је благословио охридски архиепископ Атанасије јер је између Руђине и Мркше било блиског сродства. Руђина и њена мајка Комнина су 1397. године добиле грађанска права Дубровачке републике. Након смрти Мркше Жарковића (1414), Руђина је преузела контролу над Валоном коју је држала до пада под Турке 1417. године. Непосредно пред турско освајање продала је град Млечанима за 10.000 дуката. Након османског освајања Валоне, Руђина је отпловила за Крф, а потом у Зету код свог нећака Балше III Балшића . Балша јој је на управу дао град Будву 1418. године. Млечани у Другом скадарском рату заузимају Будву. Руђина је побјегла у Дубровник са будванском ризницом.
Умрла је на Калемегдану 1473 .године. По историјским изворима Црква Ружица на Калемегдану -Београд добила је име по Руђини Балшић.