Епископ Иринеј -световно име Илија Банушевић ; Скадар рођен је 18. август 1906 .године у Скадру у породици Николе Коља и Неде рођ.Беровић . Основну школу завршио је у Скадру ,Фрањевачки Гимназију Илирик завршио је 1925.године такође у Скадру . Богословију Светог Петра Цетињског при Цетињском манастиру 1931. Богословски факултет завршио је у Београду 1935 .године а Докторирао теологију на Универзитету у Београду 1938. Владика Банушевић је био заточен у Мантови због годину дана након италијанске инвазије на Албанију 1939.
По повратку кући, Бануши је постављен од стране Председништва Православне Цркве за професора у Националној богословији „Апостол Павле“. Министар просвете га је октобра 1941. именовао за професора латинског језика и историје у Државној гимназији у Тирани. 30. јануара 1942. године рукоположен је за јерођакона , дан касније за јеромонаха и архимандрита Од 1. фебруара 1942 .године је званично постао епископ. Служио је у православној цркви, због чега су га Италијани и интернирали, а затим два пута осуђивали као највећег непријатеља Папизма. У вези са овим и другим, упознаје нас чланак, гдје смо користили сјећања самог Владике Иринеја Банушевића и свједочења Пандели Стринге и Јована Галанија, двојице његових блиских пријатеља, у периоду када је служио у округу Лушња као православни духовник и као радник у неколико предузећа тог округа, након што је комунистички режим истјерао из манастира и покушао уништити његову вјеру „преваспитавањем“ ,што је уобичајена процедура свих Христогонитеља од почетка наше Вјере Православне=Истине Христове .
Инвазијом фашистичке Италије на Албанију, Иренеј је био један од оних људи које су тајне фашистичке службе ставиле на списак људи који су морали бити интернирани. С тим у вези, у својим писмима је написао: „Долазак окупатора затекао ме је у Тирани, а у августу 1939. године италијанске власти су ме ухапсиле и држале у изолацији мјесец дана. Затим су ме послали у родни Скадар, где су ме држали 25 дана.У Скадру ми је тих 25 дана било што се каже као кући.Ту су ме обилазили многи пријатељи из дјетињства а затим су ме вратили у Тирану, гдје су ме држали још четири дана. После ових шетњи од Скадра до Тиране, интерниран сам у Италију, на имање у Мантови. Италијани ми никада нису рекли разлог хапшења. Почетком јуна 1940. године враћен сам у Албанију, где сам пуштен, али сам до почетка школске године остао без посла. Када су нам остала три месеца до краја школске 1941. године, поново сам именован за професора и радио до 15. јануара 1942. године“, присећа се Иренеј Банушевић у својим биљешкама о времену када су га ухапсили Италијани. У јануару 1942. године Албанска аутокефална православна црква и лично Архиепископ, архиепископ Христофор Киси, предложили су Иринеју да ступи у свештенички живот.
за неколико месеци се попео степеницама верске јерархије, бивајући постављен за епископа Аполоније, где је именовао Иринеју . Свечана додјела награда одржана је 7. марта 1943. године у манастиру Светог Наума на обали Охридског језера. Поводом његовог именовања на ту функцију, часопис „Хришћански живот” у свом првом броју из 1942. године пише: у Архиепископији су резервисали спонтани пријем”. Исто тако, часопис „Хришћански живот”, у свом седмом броју исте године, између осталог пише: „У суботу, 12. новембра, Његово Преосвештенство, Иренеј, отишао је у Скадар. Изашао је из града да у име православне заједнице, на челу са митрополитовим намјесником прими многе свештенослужитеље . Гласник Српске патријаршије за 1942 .годину забиљежио је „Да је у Цркви Свете Тројице у Боричу код Скадра служена Света Архијерејска Литургија .Богослужио је Епископ Аполонски др.Иринеј Банушевић са мноштвом свештенства у монаштва намесништва скадарског “ .Као аутор Текста се наводи се Протојереј Томо Дајковић ,секретар Великог Црквеног суда у Београду .
Епископ Иринеј бива поново ухапшен почетком 1943 .г. када је одбио да се сретне са Италијанским вођом Мусолинијем који је боравио у Тирани . Затвор је овога пута трајао краће јер се Италијански фашистички покрет полагано гасио .
