Ђурађ II Страцимировић (владао 1385—1403), господарио је Зетом (касније названа Црном Гором) у вријеме турског продора на Балкан. У борби са њима, пао је у ропство и био је принуђен да им за своју слободу да град Скадар. Када се нашао на слободи, поново је освојио Скадар 1395. године и уступио га Млетачкој републици (Венецији), а себи је задржао градове у Приморју, Бар и Улцињ.
Преко мајке Милице, Ђурађ II је имао родбинске везе са Мрњавчевићима, тако да му је краљ Марко био брат од ујака. Око 1386. године, оженио се кћерком кнеза Лазара, Јеленом- „госпођом Леном“, па му је Вук Бранковић био пашеног. Са Јеленом је имао сина и каснијег наследника Балшу III.
За своје сједиште, Ђурађ II Страцимировић Балшић је изабрао Улцињ, а на двору се помињу протовестијар, војвода и логотет. Ковао је свој новац у Бару и иступао у име „властеле велике и мале“. Називао се „благовјерни и самодрживи господин Ђурђ свој зетској и поморској земљи“.
Ђурђева званична титула све више удаљавала од стварности, говори и став Дубровчана и Млечана, који су га називали „господарем Улциња“. Наиме, у Зети и сјеверној Албанији је за његове власти дошло до одметања властелинских породица. Браћа Сакати-Закарија (Никола Сакат, дугогодишњи властелин Будве и утицајна личност у Зети) побунили су се међу првима, али су били кажњени вађењем очију. Црнојевићи, у Горњој Зети, признају само босанског краља Твртка I Котроманића, породица Јонима почиње самостално управљати својим посједима између Драча и Дрима, а Дукађини без питања поново господаре раније им одузетим Задримом и Љешом. Ђурађ II се убрзо, умањених прихода, нашао сабијен у уском простору између Скадарског језера и мора. У јануару 1386. године, Ђурађ II потврђује трговинске повластице Дубровчанима, отварајући им пристаништа и путеве. Ранијег протовестијара (управник државних финансија) Балше II у Драчу, Филипа Барелија, истакнутог млетачког трговца и агента, задржао је у својој служби. Са Mлечанима нема спорова, све до 1392. године.
Већ од 1385. године, мањи пљачкашки турски одреди стизали су до Драча, Дрима и непосредну околину Скадра, упадали све до Острога и „одводили силно робље“, па је господар Зете пожурио да са њима среди односе, склапајући мир 1386. године. Турска провала у Босну, предузета је 1386. године, на подстицај Ђурђа II, који је гајио стара непријатељства према Твртку I (мада је босански краљ био савезник кнеза Лазара) и неостварену жељу свих Балшића да загосподаре Котором. У другом турском нападу на Босну (1388) учествовали су и поданици Ђурђа II, а Дубровчани 5. септембра господара Зете бирају за свог грађанина, у знак захвалности за његово заузимање код Турака. Преговори босанског краља и Ђурђа II, два пута (у новембру 1388. и марту 1389. године) доводе до попуштања затегнутости, али Зета не мијења свој однос према Турцима, озваничен миром из 1386. године. Ђурађ II Страцимировић Балшић не учествује у бици на Косовском пољу, 15. јуна 1389. године (без обзира на његово сродство са кнезом Лазаром и Вуком Бранковићем) и у то вријеме се налази у Будви (почетак јула), а на позив властеле посјећује Дубровник, у августу 1389. године. Вук Бранковић, који је владао сјевероисточним дјеловима данашње Црне Горе (који су припадали Рашкој и породици Бранковић, све до 1455. године) настојао се на штету Балшића проширити до обала Јадранског мора. Прије јуна 1390. године, његов човјек је протовестијару Филипу Барелију нудио 500 литара сребра, ако му преда неки град (вјероватно Улцињ), али је гласник био одбијен и протјеран.
Током 1390. године, користећи тешку ситуацију Ђурђа II, његов брат од стрица, Константин Балшић, настоји завладати Зетом. Највјероватније да је покушао поткупити и протовестијара Филипа Барелија. Завјера бива откривена, Барелију је сва имовина заплијењена, а он са дјецом завршава у Ђурђевој тамници (до 1392. године, када га Млечани склањају у Драч, гдје ступа у службу Ђорђа Топије). Константин Балшић успијева да дође под заштиту Бајазита I, а 1391. године на захтјев турског султана врши припреме да у случају смрти Карла Топије завлада Драчом.
Како Ђурђа II престаје бити штићеник турског султана Бајазита I, тражио је савезнике на другој страни. Повео је преговоре са римским папом Бонифицијем, обећао му своју земљу ако остане без наследника, примио католичку вјеру и у априлу 1391. године добио дозволу да под заставом римске цркве крене против „пагана“, свих турских савезника (Константина Балшића) и Карла Топије (савезника авињонског папе). После смрти Твртка (око 10. марта 1391. године) Ђурађ II отежава снадбијевање града Котора, блокирајући каравански пут на Леденицама (изнад Рисна) све док није успио да уговори редован годишњи данакНакон што се 1399. године читава област Скадра и Дриваста, осим самог градског становништва, одметнула од млетачке власти, а људи из државе Ђурђа II, добро организовани, опљачкали млетачка стоваришта соли код Св. Срђа – млетачки Сенат 1401. године обуставља господару зете плаћање провизије. Захтјева од њега накнаду штете, оптужујући га чак и за турске нападе. Већ 1402. Ђурађ сређује своје односе са Републиком, а ова у јуну враћа покорност у скадарски крај. Након пораза Бајазита I код Ангоре, 28. јула 1402. године, из Цариграда се са титулом деспота у своју земљу враћао Стефан Лазаревић. Искрцао се у Бару, па преко Скадра и млетачких посједа прешао у Србију, путем који је водио у Жичу. Притом је избјегавао засједе Бранковића, а пратили су га војни одреди које му је дао Ђурађ II Страцимировић.
Ђурашевићи (блиски сродници Радича Црнојевића) настављају добре односе са Ђурђем II Страцимировићем (након што су му помогли да потисне великог војводу Сандаља из Будве) и уз његову сагласност задржавају у својим рукама посједе (острва ) на Скадарском језеру (мада су она Ђурђевим споразумом са припадала Млечанима) али су и даље остали без три велика села поред самог Скадра (Самариши, Облик и Гриша).Не супротстављајући се више Млечанима, Ђурађ II се повукао у Улцињ. Умро је у првој половини априла 1403. године.
