Марко Мрњавчевић -Краљевић рођен је 1335. године у Поградецу -Охридско језеро као најстарији син Вукашина и његове супруге Аљене (Алене) у народним пјесмама Јевросиме. Према дубровачком историчару Мавру Орбину, родоначелник породице Мрњавчевића био је Мрњава, сиромашни племић из Захумља, чији су синови рођени у Ливну у западној Босни.Мрњава се могао тамо одселити након што је Босна анектовала Захумље 1326. године.Касније Мрњавчевићи, као и други захумски племићи, подржавали српског цара Душана током његових припрема за поход на Босну, те су се, да би избјегли одмазду због тих активности, иселили у Српско царство у Скадар ,пред почетак сукоба. Ове припреме почеле су двије године прије самог похода који се догодио 1350. Приближно из те године потиче најранији писани траг о Марковом оцу Вукашину, из којег се види да га је Душан поставио за жупана Прилепа и Скадра .Прилеп је Србија освојила од Византије 1334, скупа са другим дјеловима Македоније. Цар Душан је 1355. године изненада умро у 47. години живота.
Душана је наслиједио његов деветнаестогодишњи син Урош, који је по свему судећи сматрао Марка Мрњавчевића човјеком од највећег повјерења. Млади цар га је поставио на чело свог посланства у Дубровник крајем јула 1361. године, да би преговарао о миру између Царства и Дубровачке републике током сукоба који су избили раније те године.Мир није био закључен овом приликом, али је Марко испословао да се пусте на слободу заробљени призренски трговци, иако су Дубровчани задржали њихову робу. Марку је такође било допуштено да подигне сребро које је његова породица депоновала у том граду. Биљешке о овом посланству у дубровачким документима из те године, садрже први неоспорни писани траг о Марку Мрњавчевићу касније названом Марко Краљевић . У натпису из 1356. изнад врата једне цркве у Тиквешу, спомињу се неки Никола и Марко као управитељи у том крају, али није јасно о којем Марку се ту ради.
Након Душанове смрти дошло је до разбуктавања сепаратистичких активности у Српском царству. Југоисточне територије, Епир, Тесалија и земље у јужној Албанији, оцијепиле су се већ до 1357.Језгро државе остало је лојално новом цару Урошу. Оно се састојало од три главна подручја: западних земаља, укључујући Зету, Травунију, источни дио Захумља и горње Подриње; средишњих српских земаља; и Македоније.Ипак, велика српска властела испољавала је све више независности од Урошеве власти чак и у том дијелу Царства који је остао српски. Урош је био слаб и неспособан да у коријену сасијече ове сепаратистичке тежње, постајући другоразредан фактор у држави којом је номинално владао. Српски великаши су се и између себе сукобљавали око територија и утицаја.
Вукашин Мрњавчевић био је вјешт политичар, и постепено је преузео водећу улогу у Српском Царству.Августа или септембра 1365. Урош Стефан V Немањић га је крунисао за краља и прогласио својим савладарем. До 1370. Марково потенцијално наслеђе је повећано, јер су се у Вукашиновом посједу осим Прилепа нашли и Призрен, Приштина, Ново Брдо, Скопље и Охрид уз већ постојеће територије :Скадар ,Кулу Рашку ,Љеш ,Бушате ,Поградец,Шумице (Елбасан ) у повељи коју је издао 5. априла 1370. Вукашин је поменуо своју супругу краљицу Аљену и синове Марка и Андријаша, наводећи да је Богом постављен за „господина зємли срьбьскои и грькѡмь и западнимь странамь“.Крајем 1370. или почетком 1371, Вукашин је крунисао Марка за „младог краља“.Ова титула је додјељивана синовима српских краљева да би им се осигурао положај наследника. Пошто Урош није имао дјеце, Марко је на овај начин дошао у позицију да га може наслиједити на српском трону, започињући нову—Вукашинову—династију српских монарха.То је представљало крај двовјековне владавине Немањића. Већина српских великаша није била задовољна овом ситуацијом, што је само ојачало њихове тежње ка независности од централне власти.
Вукашин је настојао да обезбиједи супругу са добрим везама за свог најстаријег сина Марка. Дјевојка из далматинске племиће породице Шубић била је послана од стране оца Гргура на двор њиховог рођака босанског бана Твртка I Котрабуданића (Котроманића ) кнеза Враке ,Зете ,Травуније ,Захумља,Дабро -Босне и Западног Српства са намјером да је одгоји и добро уда банова мајка Јелена. Она је била ћерка Јураја II Шубића, чији је дјед по мајци био српски краљ Драгутин Немањић. Пошто су Твртко и Јелена одобравали Вукашинову идеју да се млада Шубићева уда за Марка, вјенчање је било на помолу. Међутим, априла 1370. римски папа Урбан V шаље писмо Твртку у којем му изричито забрањује да уда католичку племкињу за „сина његовог величанства краља Србије, шизматика“ (filio magnifici viri Regis Rascie scismatico).Папа је о овој „увреди за хришћанску вјеру“ писао и угарском краљу Лајошу I, номинално надређеном Твртку, тако да од тог вјенчања није било ништа. Марко се оженио Јеленом, ћерком Радослава Хлапена, господара Бера и Водена, српског владара јужне Македоније и Епирске кнежевине .
У прољеће 1371. Марко је учествовао у припремама за војни поход против Николе Алтомановића, главног српског великаша у западном дијелу Царства. Поход су здружено припремали краљ Вукашин и господар Зете Ђурађ I Балшић, који је био ожењен краљевом ћерком Оливером. У јулу те године, Вукашин и Марко су логоровали са својом војском на Балшићевој територији крај Скадра, спремни да направе пробој у Алтомановићеву земљу у правцу Оногошта. Овај напад се није догодио, пошто су Османлије запријетиле господару Сера деспоту Јовану Угљеши, млађем краљевом брату који је владао источном Македонијом. Војне снаге Мрњавчевића брзо су преусмјерене ка истоку.Након безуспјешног покушаја да нађу савезнике, два брата су самостално продрла са својим трупама у територију под османском контролом.
У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци су потпуно уништили српску војску; чак ни тијела Вукашина и Угљеше нису пронађена. Мјесто борбе, у близини села Орменио на истоку данашње Грчке, Турци и данас називају Sırp Sındığı „српска погибија“. Исход ове битке имао је озбиљне посљедице: врата Балкана била су широм отворена за даље турско напредовање.
Недуго након тога угашена је династија Немањића Урошевом смрћу 2. или 4. децембра, чиме је Марко формално постао краљ српске државе. Српски великаши, међутим, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара, при чему је њихов сепаратизам још више порастао.Погибијом два брата и уништењем њихове војске Мрњавчевићи су остали без стварне моћи,те су околни обласни господари приграбили знатне дијелове територије коју је Марко наслиједио од свог оца. До 1372. Ђурађ I Балшић заузео је Призрен и Пећ, а кнез Лазар Хребељановић Приштину.
До 1377. Вук Бранковић освојио је Скопље, а властелин поријекла жупан Андрија Гропа осамосталио се у Охриду. Могуће је да је овај други остао вазал Марку као што је био Вукашину.Гропин зет био је Марков сродник Остоја Рајаковић од племена Угарчића из Травуније. Он је вјероватно био један од српских племића из Захумља и Травуније .
