Викентије Ракић рођен је у Доброти код Котора 1750 .године у побожној српској породици, Ракић је крштен као Василије 29. априла те године у манастиру Савина , по обреду српске православне цркве . Након провинцијског школовања, оженио се и отворио радњу продајом робе. Тада га је погодила трагедија: његова жена је умрла 1785. године. Исте године продао је кућу, посао и отишао у манастир Фенек , гдје му је игуман Софроније Стефановић дао монашко име Вићентије након што је пострижен 9. априла 1786. године. Те године га је Кирило – Ћирило Живковић рукоположио за ђакона у Карловцима, а владика Стефан Стратимировић за свештеномонаха , и постављен је на парохију у Шапцу , гдје је држао проповиједи за које је, заједно са „Животом Алексија човека Божијеге“ , писаним у стиховима, постао препознат као перспективни говорник и аутор. У почетку није имао склоности ка научним радњама; међутим, његова радозналост је увек била широка и разноврсна, а не посебна и стална. У сваком случају, његове студије су му пружиле тај фонд општег знања за које ће касније рећи да је неопходно за писца и пјесника, и са наклоношћу и поштовањем је гледао на оне ауторе које ће касније опонашати, наиме Доситеја Обрадовића . Дана 9. јануара 1796. године постао је игуман манастира Фенек, али је три године касније отишао у Трст , у Италији. Од 1799. до 1810. године живио је и радио тамо као парохијски свештеник српске православне цркве, бринући се о духовним потребама српске и грчке парохије Светог Спиридона . Отприлике у исто вријеме када је објављен први грчки караманлидски превод Аврамове жртве , Ракић је превео текст на српски језик и објавио га 1799. године. Ракић је течно говорио грчки, пошто је похађао грчку школу у свом родном граду Земуну, а његов положај у Трсту му је вјероватно помогао да дође у контакт са неким од млетачких издања грчке жртве , иако је ријеч о Аврамовој жртви . Српски превод је прештампан најмање дванаест пута до 1907. године и очигледно је био широко читан. Негдје убрзо након своје шездесете године, и сам Ракић је пао под утицај несрећног Доситеја Обрадовића , и након тога његов живот у Трсту никада није био исти. Преводио је италијанске ауторе, посебно Луиђија Грота . Затим је отишао да се придружи Обрадовићу у Карађорђевој Србији након што је град Београд ослобођен од турске окупације. Ракићев први уредник и биограф, Обрадовић, обилно је користио његова писма како би представио Ракићев живот у монографији. Обрадовић, тада министар просвете, позвао је Ракића из Трста да му помогне да оснује универзитет до тада Велика школа 1808. године) и теолошки факултет 1810. године. Писмо Обрадовића упућено Високопреосвештеном Вићентију Ракићу, датирано крајем 1809. године, мотивисало је Ракића, професора педагогије на Филозофском факултету Великих школа у Београду, да испуни своју животну амбицију организовањем новооснованог теолошког факултета у Београду и припремом студената за свештенство. Године 1812. прва група свештеника школованих у ослобођеној земљи Србији дипломирала је, а потом обновила и реконструисала своје уништене институције.Београдску Богословију је основао Доситеј Обрадовић 1810. године и радила је само две године. Имала је само једног професора. То је био учени професор Викентије Ракић. Богословија је престала са радом 1813. године са пропашћу Првог српског устанка. Ову просветну институцију ће обновити митрополит Петар Јовановић 1836. године.На Духове 1836. године усвојено је „Начертаније о духовним властима у Србији“, установљена је Конзисторија Митрополије (Архиконзисторија), издат Кнежев указ да се „богословско училиште“ при Митрополиту заведе и да се више ни један човек рођен ван граница тадашње Србије не сме рукополагати за свештеника. Београдска Богословија била је школа где се српска младеж спремала за свештенике и учитеље народне.Први професори Богословије били су протосинђел Гаврило Поповић из Срема и јеромонах Ликоген Михаиловић из Далмације -они су од 11. јуна 1836. године чланови митрополијске Конзисторије, а већ 1838. године и Амфилохије Давидовић, Павле Поповић (архимандрит Пајсије, упокојио се 15. септембра 1883. године у Београду прим.аутора ). Поређења ради, број професора у свим вишим школама Кнежевине 1836. године био је осам, а 1838. године шеснаест.Митрополит Петар је имао задатак да нађе професоре за Богословију, а кнез Милош Обреновић је требало да им одреди плату. По закону о Богословији који је издат 11. јануара 1896. године, а указом краља Александра, 30. новембра 1900. године, добила је најљепше име „Богословија Светог Саве у Београду“.У Богословији Светог Саве су предавали и били њени ученици знамените личности: Стеван Стојановић Мокрањац, књижевник Светолик Ранковић, архимандрит Др Никодим Милаш потоњи епископ далматинско- истријски , Епископ Николај Велимировић, Отац Јустин Поповић, прота Стеван Веселиновић, брат књижевника Јанка Веселиновића, Епископ академик др Сава Вуковић, академик др Димитрије Богдановић, академик др Димитрије Стефановић, као и многи архијереји од којих ћемо навести само неколицину као што су: патријарх српски Герман Ђорић, митрополит Амфилохије Радовић,Епископ Атанасије Јевтић ,Епископ Артемије Радосављевић ,Епископи шабачко – ваљевски :Јован Велимировић и Лаврентије Трифуновић ,Прота Момчило Кривокапић и бројни други архијереји, свештеници и просвјетно-културни и надасве духовни дјелатници српског народа.
(наставиће се )