Шпиро Ђурановић рођен је 1864 .године у Ђурићима — Бока Которска,најстарији је образовани бокешки умјетник. Ђурановић је сликарско образовање стекао на Академији ликовних умјетности у Кијеву.. Иако није био непосредни покретачи модерних тежњи у бокешкој умјетности, ипак постоје слободнији знаци у његовом сликарству, који би пунији израз нашли код неких савременика.
Ђурановић је живио и радио у повољним условима. Његов отац Драго, власник брода, одржавао је везу са Одесом, гдје је његов брат Мато радио као богати трговац. То је било пресудно за Шпирову будућност, јер је након завршетка основне школе у Јошици (Бока Которска) и гимназије у Трсту, на позив ујака отишао у Русију, у Кијев, гдје је завршио студије сликарства. Док је Шпиро студирао, његов отац је дошао за сином и интензивно се бавио грађевинарством; за изградњу фасада луксузних кућа користио је бокељски камен из родних Ђурића. Није му било драго што Шпиро неће наставити породичну традицију – сви мушкарци су били поморски капетани. Након завршетка студија 1890. године, Шпиро се вратио у Каменаре. У Боки Которској, остао је до смрти 1910. године. Нажалост, није имао времена да јасније изрази важне промјене које је наговијестио на неким својим платнима – подручја Боке.
По повратку у отаџбину, Шпиров стари крај је добио свог сликара, који је успјешно замијенио путујуће, углавном италијанске умјетнике, који су насликали бројне портрете чланова богатих локалних породица. Бројне породице у Боки, највише у Котору, посједују портрете својих предака које је насликао Ђурановић.
Галерија „Вериге“ у Каменарима, коју је 1971. године у каменој породичној кући старој преко триста година отворио Шпиров син, познати бокешки сликар Мато Ђурановић (1895-1973), чува слике Шпира Ђурановића. Чува их његов унук, Матов син Драган. Већином су то портрети непознатих личности, насликани реалистично у тамној гами; имају и класицистичке и романтичне елементе. Неки су необично малих димензија ,Аутопортрет, 10 x 10 сантиметара и чине јединствена умјетничка дјела. Међу њима је портрет руског генерала Куропаткина, рађен њежним потезима боје, затим Портрет жене, Портрет мушкарца и Аутопортрет други. У Црној Гори се налазе и Портрет Марка Стефановића — у Народном музеју Црне Горе на Цетињу и Портрет Слава Ђурковића, у Поморском музеју у Котору. Шпиро је на портрету Ђурковића, познаника из времена када су заједно живјели у Русији, радио са великим поштовањем према портретисаној личности, истичући фрагменте бокешке и црногорске народне ношње. Марко Стефановић, истакнути Которанин, насликан је карактеристичном тамном бојом танким слојем боје.
Двије Ђурановићеве слике налазе се у Народном музеју у Београду: Аутопортрет и Портрет жене из Трстене, док се три његова платна чувају у Галерији Српске академије наука и уметности.
Занимљив је Ђурановићев рад на зиду спаваће собе породичне куће у Каменарима, настао крајем 19. вијека. Фреска већег формата, више пута прекривена кречом из непознатих разлога, откривена је 1960. године, након годину дана рада, од стране његовог сина Мата. Слика, са видљивим траговима оштећења, приказује вјеран портрет црногорског књата Николе Првог – Петровића. Изнад портрета је двоглави орао са црногорског грба.
Пореклом из Бјелопавлића, близу ријеке Зете, Ђурановић је рано и увијек исказивао патриотска осећања према Црној Гори и Српству Још док је студирао у Кијеву, направио је, на основу фотографије, први портрет књаза Николе, који је послао на Цетиње, али је изгубљен. Овај податак, у својој књизи „Краљ Никола у дјелима умјетника“ Анђа Капичић заснива на писму које је сликар послао црногорском владару. У њему, сачуваном у дворској архиви, пише:
„Дошавши до тачке где бих некако могао нешто да створим својом четком, имао сам смелу мисао да свој први труд на овом пољу посветим лику Вашег Величанства, лику обожаваног владара широм мале, али свјетски познате Црне Горе из које потичем (Ђурановићи су старосједиоци Бјелопавлићке равнице). Недостојан части да Вас видим лично својим очима, прибјегао сам помоћи фотографије, а колико сам успио у својој намјери — не могу да процијеним. Нијесам ништа мање одлучан да учиним још смелији корак и да Вам се обратим са најстраственијом молбом да ми Ваше Величанство дозволи да Вам представим ове прве, мада слабе, плодове мог досадашњег успеха. Знам да сам крив за не мале недостатке, али ако би ми, уз Божју помоћ, била дата средства да наставим и усавршим оно што сам започео, надам се да ћу временом створити нешто достојније.“
Током свог дводеценијског рада у Боки Которској, Шпиро Ђурановић је радио и на око 20 иконостаса, од којих су неки били недовршени. Неки су уништени у земљотресу 1979. године. Најпознатији су у Кртолима, Јошици и Ораховцу. На плафону фрањевачке цркве у Котору налази се већа слика заштитнице богомоље, Свете Кларе. Ово је вјероватно једно од његових последњих дјела, јер има нешто топлију и свјетлију колоритну шему, што је указивало на могуће промјене у даљем развоју сликара.Проф.др. Дејан Бешовић у Зборнику САНУ св.2-3 за 2025 .годину стр.3-6 каже: „Поред портрета и иконостаса, претпоставља се да је Ђурановић сликао и фигуративне композиције и, сасвим сигурно, пејсаже Боке Которске. Од ових слика, једино је сачуван пејзаж који се налази у галерији „Вериге“. Ово је свакако једно од његових последњих дела, обогаћено нежним тоновима плаве и жуте.
Живећи сасвим удобно у богатој и угледној породици Ђурановић, Шпиро није имао посебних брига које би га оптерећивале. Зато је био пун радости и друштвености. Забележена сећања његових савременика, говоре да је био велики боем, приповедач и шаљивџија; да је волео људе, да је волео живот. „Често је пливао да се састане са својом љубавницом на другој страни мора, у Лепетанима, и сваки пени, заједно са временом и животом, расипао је са пријатељима, најчешће бескућницима, у крчми. О раду и животу овог уметника, као и других из његове генерације, постоји врло мало документације. Занимљива је чињеница да је то забележио дон Нико Луковић. Он, пишући о свом сину Мату, помиње и Шпира наводећи да је „…осамдесетих и деведесетих година прошлог века и почетком двадесетог века, заједно са Марком Греговићем из Паштровића, достојно представљао сликарску уметност у Боки, и на југу Словеније. Његова слика „Девојка“ изложена у Руској думи 1907. године награђена је златном медаљом…“ Вељко Ђурић у публикацији Сликари и вајари Црне Горе, 1964. године, даје мало података о Ђурановићу, јер више није био познат, не улазећи у процјену вриједности његовог сликарства. Само Драгутин Вујановић , такође у „Побједи“ 1987. године, поетски подсјећа на сликара који је много сликао, али је мало тога сачувано, подсећајући на „изванредног козарника из крчме на молу Каменари, гдје је дочекивао и испраћао „катаре“ на њихово вјечито звецкање око Верига, збијајући шале са путницима који су одлазили или долазили из спољашњег свијета…“ Вујановић сматра да је Ђурановићев рад на портретима значајан, јер је он „наш први школовани сликар који се посветио портретном сликарству“.
(наставиће се)