Вест о оснивању Општинског одбора Слободне Црне Горе у Пљевљима у мени је пробудила ону давно заборављену варницу наде – ону која ти изненадно озари груди, па схватиш да још увијек има за шта да се бориш. За нас младе, за људе који воле свој град и који се не плаше да буду оно што јесу, ово је постало уточиште које смо дуго чекали. У времену кад се ријечи олако продају, а увјерења мијењају преко ноћи, кад се јучерашње заклетве претварају у данашње политичке позе, ми смо најзад пронашли нешто што личи на истину.
Слободна Црна Гора није за мене само странка – она је као једна велика, топла породица у којој се препознајеш у погледу сваког човјека. Када видим младе људе који је носе на својим плећима, када чујем Влада Дајковића чија доброта стварно зрачи, када видим Јелену Лучић, чврсту и непоколебљиву, стиче се утисак да су ово неки другачији људи – поштенији, одважнији, искренији. Људи којима можеш да вјерујеш, не зато што су гласни, већ зато што се у њима осјећа оно људско, оно право.
Вјерујем њима – и Владу, и Јелени, и Бобану, и Спасоју, и сваком од оних који су се усудили да стану испред народа без маске и без страха. У њихове очи није се ушуњала политика као трговина.
Тамо се види борба, труд, нада и жеља да се нашој земљи врати достојанство које су многи давно изгубили у празним обећањима.
И баш зато, данас, док гледам како наша породица расте из дана у дан, осјећам понос. Понос што припадам нечему што није од камена већ од срца. Нечему живом, искреном, топлом.
Идемо јако. Идемо заједно. Слободна Црна Гора тек почиње да дише – а с њом и ми.