Већ сам раније писао: студентски бунт у Србији је нешто лијепо, аутентично и хвале вриједно. И свакако га треба подржати. Ти млади људи се боре за боље и праведније друштво, ослобођено криминала и корупције. Студент је по природи бунтовник.
Сигуран сам да у основи тог протеста стоје чисте и часне намјере студентске популације. Е сад, да ли постоје и планови политичке злоупотребе такве чисте студентске енергије – наравно да постоје. Они су свима пред очима и њима се студенти морају одлучно супротставити.
Студенти који протестују су у бунту уједињена, али политички разнородна скупина, по природи ствари – стога и њихови захтјеви не могу бити политичке природе, као што и нијесу. Да ли су њихови захтјеви већ испуњени од стране власти, или не – о томе нећу у овој прилици.
Сада ћу о другој ствари. Међу пријатељима, на фб и другдје, имам и доста сабораца који су жестоки подржаваоци, или пак жестоки противници Вучићеве власти у Србији. Мислим да, без обзира на све аргументације, они не би требало да се међусобно вријеђају, нити да ниподаштавају једни друге. Срби у Црној Гори треба да сачувају слогу и међусобно поштовање, без обзира на то ко је на власти у Србији. Много тога смо заједно прошли, и пропатили, да бисмо дозволили да нас било које питање, па било то и ово, тако жестоко дијели.
Мишљења сам да је Вучић, па макар био и најбољи могући владар, сасвим довољно био на власти у Србији. Јер, у демократским системима 12 година је превише чак и за власти које су правиле најбоље резултате, што србијанска свакако није. Но, сматрам да алтернатива Вучићу мора подразумијевати власт која ће испоручити боље резултате, тј. некога ко ће омогућити веће јачање домаће привреде и онога ко на спољнополитичком плану неће признати независност Косова нити увести непријатељске односе према Русији. Тренутно, у србијанској опозицији не видим такву снагу. Неопходан је патриота.
Укратко, изузетно масован студентски протест ипак неће приморати Вучића да прихвати било какву прелазну Владу. Ми смо у Црној Гори, из Покрета Слобода народу, годинама захтијевали прелазну, или техничку, или пак експертску Владу, али је Мило никада није прихватио. Једини начин за оне који желе смјену власти у Србији јесте одабир нестраначке и неукаљане личности, која би уз огромну излазност, какву смо ми у Црној Гори остварили након величанствених литија (преко 80%) успјела да премости све изборне манипулације и оствари жељени резултат. То није нимало једноставан подухват, али му студентски протести могу допринијети. То је код нас био Здравко Кривокапић (који је, нажалост, након изборне побједе изневјерио вољу, жеље и очекивања сопствених бирача – али то је већ једна друга прича).