Када сам основао фб групу „НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!!“, 2 јануара 2020. године (на свој рођендан), која је уз неизмјеран допринос администратора, као и чланова групе (којих је данас преко 120.000), значајно допринијела одбрани светиња, а и каснијем паду диктатуре – знао сам на групи да напишем:
„Ми смо спасили Цркву, а Црква је спасила нас“.
Пеимјећујемо да међу великодостојницима свете Српске православне цркве постоје одређена неслагања и различита мишљења око неких питања која су од суштинске важности за будућност српских земаља и њихових грађана.
Таква неслагања међу великодостојницима и свештеницима наше Цркве нијесу никаква новина; штавише, током вијекова су каткад имала и позитивне и благородне ефекте за богоугодан развој православља и хришћанства, уопште. Јер, често се из конструктивне расправе и сукоба мишљења изроди нешто добро.
Свакако да у поменутој расправи, имајући у виду њен круцијални значај, треба да се укључе, ако желе и имају воље, сви вјерници и учени људи, који имају казати штогод мудро и конструктивно за добробит Цркве, опстанак српских земаља, очување Косова и Метохије, нашег народа који још увијек тамо живи, као и наших светиња.
Но, свакако се ова расправа има водити прије свега у оквиру Цркве. Свака спољна интервенција, ако је мудра и добронамјерна, треба да буде саслушана, евентуално и уважена од Цркве. Али, на крају, Црква одлучује о својим стварима. Она има своје устројство, хијерархију и начин одлучивања.
Оно чиме би се СПЦ морала посебно позабавити у актуелном периоду, – прије свега Митрополија црногорско-приморска и остале епархије на тлу Црне Горе -јесте јавно исказана неосјетљивост и небрига, од стране неких политичких партија, за тематике које су од суштинског значаја, како за саму Цркву, тако и за процес помирења у држави. Ради се, рецимо, о неосјетљивости и неразумијевању за испуњење Његошевог аманета и повратка капеле на Ловћен,, о непоштовању људских и грађанских права у вњзи са српским језиком који мора бити службени, о изостанку поновног увођења вјеронауке у школама, о пропагирању закона према којем дијете од 15 година може самостално да одреди којег је пола, и о много чему другом.
Умјесто да јавно опомене и укори странке и политичаре који се противе тим етичким и цивилизацијски стварима, наша Црква их позива на некакве Божићне коктеле и разне друге свечаности (а сам одабир многих званица у тим приликама је прилично упитан, па и погрешан, по мом мишљењу). Међу многим званицама у таквим приликама (ако изузмемо институционалне и политичке званице) уочавао сам људе који нијесу хтјели нити смјели присуствовати литијама, рецимо. О чему се ту ради? Уосталом, сматрам да посљедњи Божићњи коктел није требало ни организовати, макар не на онакав начин (непосредно након цетињске трагедије).
Ето, нека и мени буде допуштено мало критичког тона на рачун неких потеза наше Митрополије (јер, видим да се већина вјерника данас бави неким потезима нашег доброг Патријарха, који вјероватно такође заслужује неке ријечи критике).
Јер, покушавајући да у што. већој могућој мјери сузбијем у себи гордост – највећи хришћански гријех – ипак мислим да сам за нашу Цркву и одбрану њених светиња учинио довољно да се и мој скроман глас чује. А многи су учинили неупоредиво више од мене, али им се глас ипак не чује, нити се позивају на црквене свечаности.
Ето, то су неке ствари које у оквиру наше Цркве треба исправљати – и то Црква мора сама урадити.
