У вези са „Светим и Великим Сабором“ наше Цркве који је тријумфално, али не и сасвим убедљиво недавно завршен у Колимбарију на Криту (који као такав нису признале Цркве које на на њему нису биле присутне које су га већ окарактерисале као „скуп на Криту“, а такође га доводе у сумњу многи архијереји који су на њему учествовали) већ је објављено, а и даље се објављује мноштво коментара: благонаклоних и не тако добронамерних, по могућству објективних и субјективних, истинитих и оних који у већој или мањој мери изврћу истину, спонтаних и наручених, користољубивх и несебичних, апологетских и полемичких, богословски доследних и неповезаних… Једну од нејасних страна овог таласа информација и коментара представља проблем потписивања или непотписивања од стране неких архијереја спорног текста „Односа Православне Цркве с осталим хришћанским светом“.
Због нејасноћа и претпоставки поводом тога ко и зашто није потписао овај текст неки архијереји су дали изјаве у којима су одговорили на питање у вези са својим потписом и образложили су своје одбијање да потпишу наведени текст.
У вези с потписником ових редова појавила се истинита вест да је он један од оних који су одбили да потпишу документ, али је многој браћи остало нејасно зашто се то десило (тим пре имајући у виду да сам десет година непрестано и активно учествовао у припреми Сабора и покушајима дораде и исправљања текстова који су одобрени за разматрање на сабору).
Међутим, пре него што пређем на обећани одговор желео бих да истакнем да нисам једини од 25 српских архијереја који су присуствовали Сабору, али нису потписали овај документ (као што је проистицало из публикација неких „добронамерника“). Већина њих није потписала текст. Осим тога, документ нису потписали многи други епископи.
Услед тога, документ није важећи, јер у складу са принципом консензуса који важи од 1961. године, чак и уколико један архијереј не потпише документ (уколико је његов потпис неопходан!) он постаје неважећи.
Један од разлога (премда не и главни) због којег нисам потписао текст о односима Православне Цркве „са осталим хришћанским светом“ састоји се у томе што су епископи – чланови сабора имали право да изразе своје мишљење, али нису имали право гласа. На сабору је уместо правила које су усвојили и заповедили свети оци „један човек – један глас“ важило друго правило: „једна аутокефална Црква – један глас“. Другим речима, право гласа имају само поглавари помесних Цркава.
Из овог новог правила проистиче следеће:
1. Сабор не изгледа као Институт једног и јединственог Црквеног Тела, већ као нешто попут парламента који се састоји од независних и себи довољних Цркава;
2. Сабрање поглавара Цркава, у суштини, делује као колективни папа (независно од тога да ли то желимо поштено да признамо или свесно затварамо очи на то);
3. Намерно или не, сабор се спушта на ниво скупа поглавара помесних Цркава који једноставно имају проширену пратњу.
Сличну формулацију је требало да наведе и наш Сабор: после почетног и основног исповедања вере по којем је Православна Црква једна, света, саборна и апостолска (овај текст постоји на почетку документа који се разматра) требало је директно и категорички рећи да неправославни хршћани поседују здраве елементе заједничког древног предања и да су им истовремено својствене врло озбиљне грешке у области вере и канонског поретка, због којих немају општење с Православном Црквом.
Посебно је у вези с римокатолицима требало истаћи да није само догма о хипертрофираном папском примату и непогрешивости несавладва препрека за јединство Истока и Запада, већ да је то и додавање Filioque, те да су то истовремно главне теме за међуцрквени богословски дијалог. Да смо се изразили у сличном кључу не би било потребе за половичним и убогим изразима о „историјском постојању“ неправославних Цркава и вероисповести и њиховим „историјским називима“. Да су и тада неке Помесне Цркве свеједно одбиле да учествују на сабору, постојао би легитиман повод да се траже други, црквени и ванцрквени разлози њиховог одсуства. Сматрам да оптужбе које су сад обнародоване против Цркава које нису дошле на Сабор због наводно безразложног или намерног одбијања да учествују у њему због измишљених разлога, представљају довијања, ако не и још већу неправду. Да не бих био погрешно протумачен и поново оптужен да сам „издао“ (!) или да преузимам улогу самозваног „адвоката“ отца и браће који због разумних и неразумних изговора нису допутовали на Крит, изјављујем да би за Цркву било корисније њихово присуство и активан и делотворан допринос. Истовремено разумем оне који звоне на узбуну најављујући опасност нових раскола, псеудосабора и подела због непотпуних, у суштини, по свом садржају сиромашних текстова који су мање квалитетни чак и од докумената Другог ватиканског сабора због непромишљених покушаја мешања у проблеме брака, поста, календара…
Истовремено не схватам и не гајим симпатије према онима који кажу: „Не занимају нас фанатици, мрачњаци, …, …“. Напротив, све треба да нас брине: наши и туђи, блиски и далеки. Као што је речено у Јеванђељу: „Ово треба чинити и оно не остављати.“ Муке савести нашег брата који је праведно или неправедно пао у пометњу и искушење, рађају у нама осећај пастирске одговорности, солидарности и симптије… „Наша побожност није у речима, већ више у делима.“ Али ако је не тражимо и „у речима“ мораћемо да је тражимо у „туђим речима, туђим учењима и туђим догмама о Светој Тројици“.
Оци Цркве разликују два типа богословског језика – „догматски језик“ и „исповеднички језик“ („језик који демантује“), али често користе и пажљив, сталожен, благородан, љубазан и деликатан језик. Класичан пример представља понашње светог Марка Ефеског: на почетку дијалога међу „латињанима“ и „Грцима“ он је говорио љубазно, указујући на догматске противречнсти индиректно и с расуђивањем (као што се види из његовог обраћања папи Евгенију IV), за време самог дијалога је наставио да говори језиком догматске прецизности и јасноће не престајући да користи добронамеран и кротак тон, а на крају, после жалосног завршетка сабора уједњења, из нужности и због осећања пастирске одговорности прибегао је полемичном и разобличавајућем језику.
У светлости сличне перспективе наш сабор је исправно (по мом скромном мишљењу) поздравио инославне посматраче преко Његове светости председавајућег који им се обратио братољубиво и срдачно и такође је, ради дијалога избегао оштар тон конфронтације. Међутим, требало је, па чак и више, то је било неопходно, да посредством разматраног текста посведочи свој еклесиолошки идентитет и самосвест на најјаснији, најдосленији и најпрецизнији начин. Нажалост, то није постигнуто, јер на већини припремних седница у Женеви, без обзира на незадовољство многих и врло оштру критику текста, документ није подвргнут дубокој и широкој преради, као што су препоручили поглавари аутокефалних Цркава, већ је у суштини, у непромењеном облику послат на разматрање на Сабор где је због недостатка времена и једнодушности само козметички и површно дорађен (ако се не узима у обзир исправка Јеладске Цркве у погледу најпроблематичније одредбе која је изазвала највише прекора).
Нећемо се варати и крити истину: овај проблематични текст је први главни разлог због којег су четири православне патријаршије одбиле да учествују на Сабору, док је Српска Црква осећала потешкоће и колебала се до последњег тренутка па је одлучила да допутује на Крит због два разлога: због љубави према страдалничкој Мајци-Цркви – Цариградској Цркви у нади да ће болести и недостаци из предсаборног периода бити излечени и превазиђени на самом Сабору, односно, да ће се Сабор поред разматрања текстова бавити насушним савременим проблемима: расколима изазваним „етнофилетистичким“ и зилотским мотивима, раскидима евхаристијског општења, кршењем од стране неких Цркава канонског поретка, проблемом аутокефалности (који је постао главобоља за Цркву) и другим питањима. Међутим, ништа од тога није учињено, пошто је одбачен предлог Српске Цркве да се седница која је одржана на Криту сматра првом фазом саборног процеса и да се завршетак Сабора прогласи касније, након разматрања целог дневног реда с учествовањем свих Помесних Цркава. Сабор се ограничио на неколико дана рада и изгубио је и оно мало времена које је имао на располагању, углавном на анализу и делимично исправљање текстова предложених за разматрање без живе, непосредне и слободне размене мишљења о горућим питањима православља данашњице.
На велику жалост, пропуштена је благословена историјска могућност за разматрање и почетак превладавања мноштва изазова и искушења с којима се наша света Црква суочава, исто као и могућност сведочења о живом и животворном црквеном предању, јединству и васељенском карактеру и саборности Цркве.
Биће право чудо ако Сабор стекне жељено свецрквено признање као Свети и Велики. Бојим се да ће Сабор на Криту у историју Цркве ући као провинцијални скуп Цркава које су у њему учестовале, без значајнијег замаха и утицаја. Можда је то чак и боље него да се потпуно раствори и нестане у историјској стварности.
Бачки епископ Иринеј (Буловић)
Превод са грчког Атанасије Зоитакис
23. јул 2016. године
Текст бачког епископа Иринеја (Српска Православна Црква), једног од учесника у сабору на Криту, као и дугогодишњег активног учесника у припреми за Свеправославни сабор објављен је на грчком порталу „Ромфеа“ 8. јула 2016. године. Повод који је послужио за његово писање биле су информације о томе да сам владика, као ни други српски архијереји, на Криту нису потписали документ „Односи Православне Цркве с осталим хришћанским светом“, који је изазвао најоштрију полемику.Нажалост, сам облик објављивања докумената који су усвојени на Криту и карактер извештавања о овом проблему у штампи стварају терен за разна погрешна тумачења и извртање истинског стања ствари и околности рада овог форума.Бачки владика Иринеј је покушао да разјасни низ питања, да изрази лични став и да дâ оцену, како наведеног документа, тако и скупа који је одржан на Криту у целини.
[За Правблог Sr са руског превела Марина Тодић] ***
