Песма Митрополита Амфилохија! Срушена Црква на Ловћену !

СРУШЕНА ЦРКВА НА ЛОВЋЕНУ

Боже мили, а Боже једини,
Шта се оно чује из дубина:
Да л удара море у брегове,
Или хује помамни вјетрови,
Да л’ гром страшни небеса потреса,
Да л анђели на небеси туже,
Ил’ се воде крвави ратови,
Па крв људска земљицу натапа?
Шта је ово, ко то може знати;
Ко нам може тајну испричати?
Гусле моје, струна тананијех:
Ви памтите што други не знаду,
Ви чујете што други не чују,
Ви видите што други не виде –
Да ли знате шта се ово збива?
Што је Ловћен тама попанула?
Што одјечу горе црногорске?
Што се тресе Ћивот на Цетињу,
Свети Ћивот Светога Владике
Светог Петра Божјег угодника?
Што се лелек чује из Острога,
Из пећине Светог Василија?
Што се тресу гробља мученика,
Мученика крста заточника,
С краја на крај ломне Црне Горе
И све тужне земље Србинове?
Струна јекну, планина одјекну,
Муња сину, небеса замину –
Глас се зачу у тужноме плачу.
Да л’ је људски или арханђелски
То Бог знаде и Његова сила
Што кроз Њега ‘вако говорила:
„Почуј мене, мили побратиме,
Ти, што небо за знамења питаш
И чудиш се земљи због потреса!
Нит’ удара море у брегове,
Нити хује помамни вјетрови,
Нит’ гром страшни небеса потреса,
Нит’ анђели на небеси туже.
Они туже ал’ ви не чујете
Глува ува, срца од камена
Па им плача чути не можете!
То не стење сиротиња раја,
Нит’ се воде крвави ратови –
Што је Ловћен тама попанула
Па одјечу горе црногорске
И тресе се Ћивот на Цетињу,
Светог Петра Божјег угодника.
Још се чује лелек из Острога,
Из пећине Свеца Василија
И тресу се гробља мученика,
Мученика крста заточника,
Крста часног и слободе златне:
То се свија тужна мелодија,
Плач и лелек земље и небеса,
И светијех кости прађедовских,
Због тешкога гријеха новога –
Скрнављења гроба Његошева.
Његош бјеше владар црногорски,
Сједио је у ‘скудна времена
На престолу Црнојевић Ива
И на трону Петра Цетињскога,
Свога стрица светитељског лица.

Пјесник бјеше да му равна није,
Алем камен српскије’ мудраца.
Црну Гору, као сунце зору,
Овјенчао Горскијем вијенцем.
Луча с неба и света слобода
Биле су му питка жива вода
За живота и послије смрти.
Овај пророк, штоно чува овце,
Заклео је своје Црногорце
Да му кости на Ловћен сахране,
У црквицу ону капелицу
Што у славу Светог Петра диже,
Вјечном Слову да би био ближе.
Света црква за мудрог Владику,
Рода свога и хришћанску дику
Има л’ ишта од тог природније:
Ловћен гора спрам сињега мора,
Спомен знамен што се небу диже,
За пјесника што не љуби ланце
Кога Вишња сила обдарила
Са љепотом духа и тијела
Изнад других милиона људи?
Црногорци вјерни њему били
Па му свети завјет испунили.
И ту Раде мирно почивао
Чекајући трубе Судњег дана.
Почивао задуго земана
Док зла мис’о не покрену
Швабе Да погазе нејаке и слабе
И преметну кости Његошеве.
Но, та куга дуго била није,
Угаси се сила Аустрије
А засија правда и слобода.
Ловћен своја њедра отворио
И Његошу покој повратио
У црквици тамо гдје је био.
Ал’ покоја за њ’га може л’ бити
Док је људске злобе и тирјанства,
Која га је жива распињала
И по смрти на крст приковала?!
Чувај, Боже, од зла свакојега
Ал’ највише од зла домаћега –
Јер од њега горег бит’ не може.
На хиљаду девете стотине
Седамдесет и друге године
Пуста сила Ловћен узјашила
И у сумрак њега погрузила,
Дивљи бик је закопао папке
Да уништи свете Цркве знаке.
Из ноздрва модар пламен лиже,

Из очију црвен ватра с’јева –
Да сагори кости Његошеве,
Да отрује срце у Ловћена
И сву прошлост славне Црне Горе.
Крв се просу низ ловћенску косу,
Пред олтаром заплака канђело.
На Цетињу сиједи Владика
Дивљој сили одољет не може.
Над ловћенским свештенијем знаком,
Црне птице рашириле крила:
Скубу врани утробу Ловћена,
Претурају кости у пјесника.
Неста крста са Ловћенског виса,
Распуче се плоча на гробници.
Никог нема кости да окади,
Да окади мирисом тамјана,
Да свијећу воштану заждије,
Црвенијем вином да прелије
Тужне кости, Бог нека их прости!
О, Владико, шта си дочекао,
Да од кога ни по јада твога
А од твога домаћег изрода!
Ловћен гору попанула тама,
А из таме чудовиште расте;
Грозном ногом на светињу стаје,
Црно, ледно к’о из пакла да је,
На темеље срушене капеле
Као некад турбе Омарово
На темеље храма свештенога
Подигнутог мудрим Соломоном!
Што лисици хоће наочале?
Што каменом Ловћену камење?
Што слободи гвоздене решетке?
Што Његошу здање фараонско,
Сазидано људскијем слепилом,
Окићено свакијем грдилом?!
Што пјеснику црна птичурина,
„Нако да му цигерице скубе
Ко орао тужном Прометеју,
Прикованом уз стрму литицу?!“
Ту глас тужни преста да се чује.
Један други поче да тугује,
Двије муње Ловћен прекрстише,
Боже мили, страшнога знамења!
Земља звекну, тужни Пјесник јекну:
„Црни дане, а црна судбино!
О, кукавно Српство угашено!
Зла надживјех твоја сваколика,
А с’ најгорим хоћу да се борим!
Куго људска, да те Бог убије
Али ти је мало по свијета
Те си својом злошћу отровала,
Но си отров своје адске душе
И на овај камен избљувала?!
Мунар дуби на крст раздробљени!
Али сјенку што му шће тровати?
Не остаде крста од три прста.“
„Црна Горо, смрдиш од некрста,
Храмови ти постали нужници
А олтари пландишта за стоку!
На чудноме ловћенскоме вису
Навик’о се бијах друговати
Са сјенима дивних витезова,
Заточника крста и слободе
И душама Божјих угодника:
Са Јованом, смјерним Владимиром
Из светиње Пречисте Крајине,
Подножија Румије планине
И бијела града Елбасана;
Што за правду главу изгубио,
А од Бога вијенац примио.
Са Стеваном, небом обасјаним
Из Ћелије Пиперске златије.
С Василијем, Острошкијем Свецем
И са Петром, мојим милим стрицем.
Сад остадох без иђе икога,
А у друштву орла грабљивога
И онијех што са мном тргују
И на мени паре зарађују
Кости моје, шта сте дочекале?!
Јоште чујем долазе ми гласи:
Црногорац више Србин није.
Шта ћу и ја у ове бобије?
Црна Горо, уклето камење
Куд је твоје чојство и поштење?
Ти продајеш кости од пјесника
И завјете газиш мученика
Зар сам тиме тебе задужио?!“
„Сирак тужни без нигђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава,
Суза моја нема родитеља,
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве;
У Ад ми се свијет претворио.“
„Црногорци, црн вам образ био!
Час проклињем онај по сто путах –
Што нијесам у свијет побјега’,
Да оставим кости у туђини,
Те бих данас од зла миран био.
“ Ту глас неста тужнога пјесника,
Глас умукну, али гријех оста.
Још се тресе Ћивот на Цетињу,
Још се чује лелек из Острога,
Још трепере гробља заточника,
Још анђели Ловћен оплакују,
И сузама перу своја крила.
Јоште воде зли вјетрови муте
Земља стење а небеса ћуте!

Митрополит црногорско-приморски
Амфилохије Радовић