„У својој орбити имам људе који су доказане патриоте, а неки од њих су више од десет месеци марширали улицама борећи се „против тираније“!
Потпуно острашћени због различитог политичког мишљења, одрекли су се најближих пријатеља, родбине и кумова. Ако кажеш нешто што се не уклапа у њихову политичку причу, одмах постајеш бот, сендвичар и издајник, све праћено псовкама.
Видео сам да не сањаре о неком помирењу и стишавању после евентуалне смене власти, него о смени власти која ће бити праћена вешалима, стрељачким водовима и голим отоцима. Уклопивши се тако савршено у теоретски механизам руље Јове Бакића.
Убеђени у стопостотну исправност својих ставова, сматрајући да се у Србији води одсудна борба између Добра и Зла говорили би: „Јер шта светлост има са тамом“, или „Дошло је време кад се кукољ од жита одваја и баца у огањ.“
Добро.
Међутим, потежеш насиље да повредиш или убијеш некога ко треба да буде твој саборац у већини онога у чему се и ти залажеш у биткама које тек долазе, и то против стварних непријатеља!
Јел’ сте ви нормални!?
Питао сам их на почетку побуне, кад још нису били толико закрвљени: какав је осећај кад маршираш заједно са Жарком Кораћем, Биљаном Стојковић, Сергејем Трифуновићем и Динком Грухоњићем?
Какав је осећај кад знаш да те подржава Раде Шербеџија са Бриона, Ненад Чанак и Зукан Хелез из Сарајева, а медијски подупиру N1, Душан Петричић и Данас?
Врло брзо се схватило да мржња према Вучићу брише разлике између иначе непомирљивих и потпуно неспојивих идеолошких матрица и људи, и да се на тим високим температурама у ватри мржње створила нова легура, која додуше нема никаква постојана својства и која се стално распада, али која и те како може неком да разбије главу.
Размишљао сам како је уопште било могуће да се направи таква легура, и дошао до следећег закључка:
Сви знају да су Југославија и титоизам, нажалост, преживели, поготово у Београду, али нико није могао ни да претпостави да су развили нове форме свог постојања као жилави и смртоносни вирус, који сад тече крвљу многих наших сународника, старих и младих. И који нам и даље уништава одбрамбени механизам и неопходни имунитет (као народу). Идеш около, витлаш српском заставом и узвикујеш просрпске пароле, кад оно испостави се ‘оп!’, гле на крвној слици – повишен ниво југословенства.
Југословенство нам је, тако, скоро па фатално деконструисало националну идеју и обезличило органски облик идентитетске припадности, отварајаћи могућност да нам наши непријатељи свих врста постану у одређеном тренутку прихватљиви као саборци.
Само у таквим околностима је могуће да људи који су очигледне патриоте, марширају улицама задњих десет месеци заједно са отвореним антисрбима, аутошовинистима, војвођанским аутономашима, грађанским београдским либералима, Санџаклијама, анархистима, антифа-револуционарима… и њима сличнима.
Кад их питаш (такве наше патриоте) о узроцима сад већ епске институционалне неспособности такозваних националних десних партија (ДСС, ПОКС, Двери и још једне), из чијег спектра и сами извиру, за разлоге неслоге која влада међу њима – и то годинама, све те јаловости за било шта, не добијеш од њих никакв одговор.
Такви су им и сви планови. Јалови.
Ту и нема планова, осим да се руши „издајнички режим“.
Квота да ће нестати у наредном периоду са политичке сцене износи 1.05, јер њихове приче не функционишу у стварном животу.
Да их виде прађедови како их срамоте кад као највећи кретени скакућу на текст “Ко не скаче тај је …’ и пумпају улицама, тражећи обрачун са другим Србима, најпре би их пребили, а потом и проболи сабљама у делу где се доле завршавају леђа, и то сабљама којим су се борили против Турака.
P. S.
На фотографијама се налази принт једне моје иконе Светог Саве, коју су патриоти скинули са интернета и ставили као јуришну заставу, да заједно са „народом’ крену на институције државе 15. марта (сматрајући погрешно да је данас 1594. година).
Хвала Богу ништа се није десило тај дан, није било мртвих и ничија мајка није закукала и то само захваљујући благодати Господњој, како је рекао и наш патријарх Порфирије.
Кад сам видео ову „моју икону“ у њиховим рукама на телевизији, то вече доживео сам потпуни шок, мислећи да ћу, на тај начин, и ја посредно учествовати у започињању грађанског рата. Међутим, та икона је створена љубављу и енергијом која емитује само слогу међу Србима и сигуран сам да је допринела, барем мало, смиривању страсти. Поготово што су је ставили поред принта фотографије патријарха Павла, тако да је ефекат на јуришнике био потпуно супротан од онога шта су очекивали“.
Андреј Тркуља