Ево једно моје мало искуство са тадашњим Епископом јегарским а сада патријархом српским господином Порфиријем. Ова мала епизода говори о каквом човјеку је ријеч. Нису само очи огледало душе него и остали његови поступци. Најбоље је огледало и показатељ то како се односимо према оним малима.
Сјећам се једног за мене веома значајног догађаја који је повезан са њим, а који је оставио дубок траг на моје даље духовно и богословско сазријевање. Била је то 2006. година, када сам код њега полагао предмет Пастирска психологија. Јунски дан, 38 степени у Београду, уз велику влажност ваздуха. Све трепери. Нас двјеста дошло је на испит. Почео сам да ропћем и да се буним, схватајући да можда тог дана уопште нећу стићи да одговарам. А можда ће и професор, тадашњи епископ јегарски, а данас Патријарх Порфирије, до тренутка кад ја дођем на ред, бити толико уморан и изнервиран да ће бити боље да ни не улазим.
Почео је да испитује око 9 часова ујутро. У холу факултета и испред његовог кабинета ни дашка ваздуха. Са пријатељима се договарам да послије испита одемо до Аде, да се расхладимо. Мој ред дошао је негдје око 4 сата поподне. Улазим у кабинет, очекујући измореног и исцрпљеног професора, коме је доста свега. А он ме дочекује са таквом свјежином и ведрином да сам био затечен. Узео сам благослов и погледом потражио мјесто за сједење. Владика ме, у свом стилу, поздравља с осмијехом: „Здраво, брате, како си? Има ли врућине? Хоћеш ли воду?“ Захвалио сам се и рекао да ми не треба ништа.
Поставио ми је три питања, на која сам, судећи по оцјени, одговорио задовољавајуће. Размијенили смо још неколико ријечи, узео сам благослов и изашао. Када сам се вратио у собу, обузело ме осјећање велике захвалности и смирења које је, вјерујем, пренио на све нас студенте. По оној жеги, испитивати готово цијели дан, а свакога дочекати братски, очински, сачувати смирење и аутентично хришћанско држање – то може само свет човјек.
Имао сам још неколико прилика да будем у његовом присуству – на факултету, у манастиру Ковиљу, као и када је долазио код нас у Епархију да држи предавања. Сваки пут сам имао исти осјећај очинске бриге и искреног уважавања. Зато када данас чујем разна блебетања „ала и балала“ против њега, припадне ми мука, јер знам да су то најбезочније лажи и подметачине људи који га уопште не познају нити су икад имали прилике да са њим поразговарају.
Наш свети Патријарх. Велика ми је част што ми је био професор, а сада и Патријарх.
На многаја и блага љета, Свјатјејши Владико!
Бојан Чечар, протођакон
