Декламују нам савремени комунисти како су партизани били свеци, како су се једино они борили против окупатора, како до њих није било таквих хероја, како су само они синови народа, док су сви остали издајници којих потомство треба да се стиди док је света и века. Куну се савремени комунисти да неће скренути са Титовог пута, да ће и даље на браћу гледати као на сумњиве типове којима у госте треба послати специјалне јединице, дижу споменике Брозу и уводе његове генерале и сараднике у историјске и остале читанке. Уче децу да и даље на своје најближе гледају као на заклете противнике које треба открити на време и њихову субверзивну делатност на време раскринкати и предати их на милост и немилост нове, односно старе власти.
А када смо већ код тих генерала, славних епопеја, ваља рећи нешто и о томе коме су током Другог светског рата партизани отворили врата, дали своје униформе, претворили у народне хероје и прогласили највећим синовима нашега народа. Добар део њих у партизанима је нашао спас од казне за злочине које су починили над Србима, али у усташким униформама. Несхватљиво је да су комунисти благонаклоно гледали на те људе и у послератној Југославији давали су им све привилегије. Када се из тог угла гледа на комунистички покрет није тешко закључити да су у њему били добродошли сви који су били против Срба и који су на делу показали како треба решити српско питање на Балкану. Ево неких примера усташких официра који су променили страну и у партизанима проглашени као великим синовима наших народа и народности.
Бивши поручник Краљевине Југославије, Рудолф Петовар, као усташки официр учествовао је у покољу Срба у срезу Љубиње. Командовао је свим хрватским формацијама у том крају. Код партизана је унапређен у генерала, а после рата је проглашен народним херојем.
Хусеин Миљковић из Кладуше био је командант злогласног усташког одреда. У партизане је са одредом прешао новембра 1943. године и одмах је унапређен у чин потпуковника.Немци га заробљавају 1944. године, а остатак његовог одреда враћа се у усташке формације.
Потпуковник Фрањо Пирц по преласку у партизане одликован је Орденом партизанске звезде другог реда и унапређен у генерала. Одмах после рата постављен је за амбасадора у Аргентини, где се склонио највећи број усташа, на челу са Антом Павелићем.
Мухамед Суџук, велики жупник Пливе и Рама, новембра 1943. године прилази комунистима и одмах постаје члан њихове владе (АВНОЈ). Одликован је Орденом партизанске звезде другог реда.
Ибрахим Шатор, усташки потпоручник из Мостара, командант среза Коњиц, лично је убио преко 100 Срба. Крајем 1943. године постаје члан АВНОЈ-а за БИХ, настављајући да убија Србе. Партизански командант Коњица, Јоксим Мрковић, писао је надређенима да су због тога Срби почели да беже из партизанских редова.
Ибро Ибраковић, заменик котарског представника у Боданском Петровцу, лично је убијао и наређивао убијање Срба, почев од 16. јуна 1941. године. По преласку у партизане постао је командант једне од крајишких бригада.
Најпознатији је прелазак Марка Месића, усташког пуковника, команданта свих хрватских трупа на Источном фронту. Месића су Совјети заробили фебруара 1943. година, а марта 1944. године на захтев Броза постављен је за команданта формације основане од хрватских заробљеника, касније названа „Прва југословенска народноослободилачка бригада“. Ова јединица ће у јесен 1944. године упасти са Стаљиновом војском у Србију где је починила вечике злочине. У строго поверљивом досијеу ОЗНЕ наведена су сва нацистичка одликовања и сви други битни подаци о Марку Месићу.
У партизане су прелазиле понекад и комплетне домобранске јединице. О томе своје саборце обавештава лично Броз. Тако Броз пише да је у партизане прешао домобрански артиљеријски пук у Вараждину, горски здруг „Др Анте Павелић“ у Поповачи, као и делови легионарске дивизије „Тигар“.
Има оваквих примера на тоне, али о томе нас нису учили у школама. Чак су и српски комунисти прихватили и мирно гледали како су усташе у новим униформама наставили да раде оно што су научили у старим. Треба ли онда да се чудимо што нам се све ово догађа и то након више од 70 година?
ПС. Већина података преузети су из књиге Милослава Самарџића “ Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима“.
Није тачно да се није знало за сарадњу усташа и комуниста! Знало се, само властодршци из српског народа су забијали главу у пијесак и подвијали реп све у циљу свог комфора. Њима је главни непријатељ био ЈВуО и тако су ширили лажи и пропаганду само да би их неки усташа или србофоб помиловао по глави и дао им неки положај. Од Техерана и издајом Енглеза одлучено је да заробљене усташе са источног фронта добијају партизанске ознаке у да се прикључе Титу, Ђиду, Леки, Крцуну, Перу коњу,Зунзари и да се активирају усташе у ЈУ на уништење српског народа. Данас, ти упљувци усташко-комунистичког накота и данас уништавају српске земље и српски народ. Погледајте само властодршце, универзитетске професоре, судије, адвокате, лекаре, шта рећи осим фуј и куку и леле. А овамо нисмо знали! Јесмо, јесмо, али нам је увијек „небо било затворено“ и суза српског народа никада није имала родитеља.
Šta da rado obična raja, ❓i Drug tito je imao srbske krvi na svojim rukama. Jer da nije bilo tako, verovatno ne bi ni bio doživotni predsednik Jugoslavije
.