На фотографији која је настала 3. априла 1941. године, налази се капетан 1. класе Ђорђије Гојов Драганић из Броћанца Граховског.
У вријеме настанка фотографије, капетан Драганић је обављао дужност ађутанта команданта Друге пјешадијске подофицирске школе у Билећи, а командант је био пуковник Бајо Ј. Станишић.
На осамдесетогодишњицу од његове смрти, подијелићу неколико реченица из његове биографије:
Ђорђије Драганић је рођен 5. маја 1895. у селу Броћанцу од оца Гоја Драганића и мајке Петруше рођ. Булајић. Као младић учествовао је у ослобођењу Отаџбине, као редов – борац Вучедолске бригаде, црногорске војске за шта је одликован Ратном Споменицом на Први свјетски рат од 1914. до 1918 године, Указом од 25. марта 1924. године.
Након ослобођења отаџбине, 1919. ступио је у Трећу пјешадијску подофицирску школу у Скопљу, као питомац 26. класе. Двије године касније, завршио је са одличним успјехом и 16. априла 1921., произведен је у чин поднаредника.
Официрски испит положио је 21. децембра 1927., а произведен је у чин пјешадијског потпоручника 28. јуна 1928. године. У служби је редовно напредовао, па је тако у чин капетана И класе, унапријеђен 6. септембра 1940 године. Службовао је у више градова широм Краљевине Југославије, на различитим дужностима од водника, командира чете, вршиоца дужности ађутанта пука и ађутанта пјешадијске подофицирске школе.
Указом од 17. децембра 1933 године, Ђорђије је одликован Златном медаљом за ревносну службу.
Токо Другог свјетског рата, капетан Драганић је постављен за првог команданта Вучедолске војночетничке бригаде, а када је ту дужност преузео његов племеник и комшија и млађи официр капетан 2. класе Иван М. Јаничић, Ђорђије је тада преузео дужност команданта Вучедолскиг среза.
Од стране Врховне Команде ЈВуО, унапријеђен је у чин мајора на Видовдан, 28. јуна 1944. године.
Након тешких борби на Грахову између Вучедолске војночетничке бригаде и Приморске оперативне групе НОВЈ – а у ноћи 21./22. октобра 1944., у којим борбама се истицао својом храброшћу, одлучио је да не напушта терен и прешао је у илегалу са групом својих сабораца. Боравио је у свом крају, више пута је опкољаван од комуниста и одолијевао је њиховим потјерама, све до 7. априла 1945., на Благовијести, када је опкољен комунистима извршио самоубиство из личног наоружања, не желећи да им падне жив у руке.
Његов саборац Павле Лучић такође је погинуо у борби са комунистима тог дана.
Истог дана игром судбине његови саборци који су са својим командантом капетаном Иваном М. Јаничићем отишли у Босну, били су пред уништењем на трагичном Лијевча Пољу.
Тако се завршио живот првог команданта Вучедолске војночетничке бригаде, истакнутог Равногорца и команданта Вучедолског среза, мајора Ђорђија Г. Драганића.
Комунистичке власти су забраниле да се његово тијело достојно сахрани у гробљу, па су тек почетком 90′ их година прошлог вијека, када је комунистичка стега попустила, његове кости нашле починак у родном му Броћанцу, крај храма Св. Апостола и јеванђелисте Луке.
Мајор Драганић није био ожењен. Његов брат Благоје Г. Драганић, жандармеријски наредник погинуо је 19. октобра 1943., у подножју планине Братогошт, приликом борби са партизанским јединицама и сахрањен је у Броћанцу.
У знак поштовања и сјећања на храброг српског официра, дичног племеника и комшију.
М. Јаничић
