Пише: Бошко Вукићевић
Вечерас ми опет падоше на памет хероји Фалконе и Борселино, којима сам посветио ко зна колико текстова на овој друштвеној мрежи, у претходних двадесетак година.
Убијени су пар година прије мог доласка у Италију, почетком деведесетих година прошлог вијека, а њихово дјело и подвиг обиљежили су добар дио мог сазријевања, универзитетских дана и радног искуства у тој лијепој земљи.
Није једноставно појаснити суштину њихове жртве нити досегнути висине њиховог подвига. Они су побиједили најмоћнију и наозлоглашенију мафијашку организацију у историји човјечанства, која их је, уз чланове њихових породица, из освете свирепо убила.
Они су били истински и суштински – у служби државе и грађана. Дјеловали су – у име народа.
Али постоји једна појединост која је већини наше јавности непозната. Фалконе је убијен у атентату у мјесецу мају 1992. године, а његов пријатељ Борселино мјесец дана након тога. Оба хероја су били судије специјализоване за борбу против Коза Ностре. Обојица су били из Палерма. Рођени су у двије сусједне улице, тј. били су другари и комшије из дјетињства. Хероји из комшилука.
Дакако, као што многи политичари данас истичу, а као што и ја понављам у претходних неколико деценија: и Црној Гори су неопходни наши Фалконе и Борселино. Не зато да би неко, не дај Боже, доживио атентате као што су они. Већ нам је потребан неко ко ће се темељно позабавити процесуирањем врха криминалне хоботнице у нашој држави, а знамо да је наш „капо ди тути и капи“, иако политички поражен, још увијек на слободи и подсмијева се покушајима демократизације друштва. Сачекаћемо.
На транспарентима који су осванули након атентата на неустрашиве италијанске судије писало је: „Нијесте их убили: њихове идеје корачају нашим ногама“.