Одговор Владимиру Димитријевићу на текст ДА САМ ЈА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

Пише, Спасоје Томић: Да сам ја интелектуалац

Да сам ја интелектуалац, прије свега бих знао да је најлакше писати из огорчења, а најтеже када имаш одговорност. Јер огорчење је тренутно, док је одговорност историјска категорија. Она се не мјери аплаузом блокадера, него способношћу да се стварност разумије у њеној сложености, без потребе да се од ње прави позорница моралне драме у којој је власт увијек демон, а критичар по дефиницији пророк, што у овом случају Димитријевић жели да буде , иако на крају признаје да је само лајавац са маргине.

Зато, да сам интелектуалац, не бих од политике правио митологију. Јер држава није апокалиптични роман, већ систем институција, интереса и ограничења. А онај ко то не види, више припада књижевности него политичкој мисли.

Полемишући са ставовима које је изнио Владимир Димитријевић, морао бих, као интелектуалац, поставити једно једино питање: шта је реална алтернатива политици коју води Александар Вучић?

Јер критика без алтернативе није мисао него пропаганда.

Да сам интелектуалац, знао бих да је Србија данас држава смјештена на историјској размеђи која није производ једног човјека, нити једне власти, већ читавог вијека ломова, побједа, пораза и геополитичких интереса. Свака политика у таквом положају мора бити политика равнотеже, а равнотежа, она је увијек компромисна.

Они који говоре о „издаји“ често говоре из позиције апсолутне слободе коју власт никада нема.

Да сам интелектуалац, знао бих да питање Косова и Метохије није морална загонетка, већ геополитички чвор који се формирао деценијама, уз директно учешће великих сила, прије свега НАТО па самим тим интелектуалац који то игнорише не брани национални интерес, он га дезавуише.

Да сам интелектуалац, не бих заборављао да Србија није изоловано острво, него дио система притисака у којем се одлуке доносе у центрима моћи као што су Вашингтон,Москва, Пекинг и Брисел. У том простору политичар који покушава да одржи маневарски простор своје државе не може бити револуционар , већ он мора бити преговарач, вјешт, што Вучић свакако јесте.

Историја нас учи да мали народи не страдају само због лоших владара, него и због лоших процјена сопствене снаге.

Да сам интелектуалац, знао бих и да се оптужбе против власти често ослањају на моралне метафоре које имају више књижевну него политичку функцију. Србија се описује као тамница, као безнађе, као Проклета авлија, али државе нису алегорије. Оне су историјске творевине које опстају или нестају у складу са односом снага, а не са снагом метафоре, метафоре коју Димитријевић покушава да нам запакује и прода као националну платформу.

Да сам интелектуалац, знао бих да је критиковати домаће политичке личности лако, али разумјети структуру моћи тешко. Поређења са глобалним фигурама попут Џефри Епстина звуче сензационално, али не објашњавају механизме власти у Србији. Исто тако, инсистирање на локалним скандалима, па и када се помињу личности попут пок. Драгана Марковића Палме не могу замијенити анализу институционалне структуре државе јер сензационализам није политичка теорија, то је таблоидно размишљање које је нажалост показао Димитријевић.

Да сам интелектуалац, не бих занемарио ни шири регионални контекст. Политика Србије не одвија се у вакууму, него у сложеном систему односа са сусједима, укључујући и Албанију под вођством Еди Раме. У таквом окружењу, свако нагло слабљење државне власти производи нестабилност која се не завршава унутрашњом демократизацијом већ регионалним потресима.Историја Балкана то је доказала више пута.

Да сам интелектуалац, знао бих да је судбина СПЦ увијек била повезана са судбином државе, али да та веза није једноставна. Црква је опстајала под царствима, окупацијама и идеолошким режимима. Њена снага никада није зависила само од тога ко је на власти, већ од дубине духовности самог народа.

Политичке осуде које Цркву претварају у инструмент дневне борбе, у ствари, умањују њен историјски значај.
Да сам интелектуалац, знао бих и да историјске аналогије морају бити опрезне. Призивати Карађорђа као мјерило сваке власти значи тражити револуцију као нормално стање. А призивати Карађоза као симбол сваког владара значи одустати од политичке анализе у корист сатире, лоше сатире у овом случају.

Да сам интелектуалац, не бих занемарио ни глобалне процесе. Чак и када се чини да је Тајван далеко, свјетски односи моћи одређују економске и безбједносне услове живота и у Србији. Онај ко мисли да мала држава може игнорисати глобалне тензије, не разумије савремени свијет.

Да сам интелектуалац, позвао бих се на мисао Борислава Пекића о одговорности власти, али бих је читао у цјелости. Власт јесте одговорна, али одговорност није исто што и апсолутна кривица. Јер власт дјелује унутар околности које није сама створила.

Прави интелектуалац не тражи жртвеног јарца, он тражи узроке.

И коначно, да сам интелектуалац, разумио бих оно што је Мило Ломпар називао духовном климом епохе, да је нихилизам најлакше продати као моралну строгост. Лакше је све прогласити пропашћу него стрпљиво градити институције.

Али државе се не спасавају очајем и лајањем са маргине.

Зато, да сам интелектуалац, не бих власт проглашавао апокалипсом, него бих анализирао њене могућности и ограничења, успјехе. И не бих мјерио политику степеном гњева који изазива, него степеном стабилности коју обезбјеђује.Јер у историји малих народа највећа политичка врлина није само херојство , него и опстанак.

И зато, да сам интелектуалац, не бих питао зашто Србија није идеална. Питао бих како још увијек постоји, поред свега и свих који јој не желе добро како споља тако и изнутра.