У оквиру шире научне дисциплине коју овдје предлажемо да назовемо антисептичка геополитика, посебну пажњу заслужује феномен који се у стручним круговима може дефинисати као урбани ексфекални трансфер. Овај појам означава тенденцију да се у модерним градовима све што је атрактивно географски центрипетално концентрише, док се све што је непожељно центрифугално избацује на периферију.
У подгоричком случају, овај феномен налази своју најпластичнију (и миришућу) пројаву у настојању да се отпадне воде из градског језгра — које, како се наводи, „оживљава новим инвестиционим циклусом“ — премјесте у мирну равницу Зете. Овдје улазимо у простор онога што научна литература препознаје као фекално-урбанистички дисбаланс: када једни добијају зграде, други добијају оно што зграде производе.
Према закључцима нашег теренског посматрања (спроведеног методом академског гледања с дистанце), установљено је да кључну улогу у артикулацији отпора има субјект познат као Милан К.. Он се у овој студији третира као агент биолошко-политичке одбране територије, јер — за разлику од званичних урбанистичких модела — поставља врло непријатно питање:
„А зашто баш Ботун?“
То питање, мада наизглед једноставно, у научном смислу ремети читаву конструкцију. Наиме, модерни урбанистички системи функционишу по принципу ћутње — нико не пита зашто нешто иде гдје иде, све док се то нешто не приближи дворишту онога ко пита.
Овдје се, међутим, десило супротно: двориште је проговорило. Ботун, који је деценијама био географски податак, сада постаје социолошки субјекат, а Зета прелази пут од топонима до политичког организама који, гле чуда, одбија да буде „нови Чернобиљ“, како би то рекла научна школа алармантног метафоричког урбанизма.
Уз све то, у материјалу смо идентификовали и један феномен од изузетног научног значаја — синдром тихе периферије. То је појава када центар претпоставља да периферија неће рећи ништа, па јој се може доставити све: и вода, и отпад, и одлуке. Овдје, међутим, студија показује супротан налаз: периферија не само да је проговорила, већ је почела да користи граматичке облике отпора
Премјештање колектора из центра у Ботун није само техничко питање хидрауличног капацитета, него — како ова студија показује — класичан примјер фекалне репродукције моћи: једни желе да подижу ламеле поред ријеке, а други би, по њиховом прорачуну, требало да подижу стопу толеранције на оно што из тих ламела излази.
Срећом, експеримент је наишао на отпор.
А гдје постоји отпор, ту постоји и нада да ће једнога дана урбанистичка наука моћи да изгради град у којем ће свако добијати оно што му припада — а не оно што му по инерцији шаљу.