У времену када се Европска унија декларативно залаже за „борбу против фашизма“, „говор мржње“ и „толеранцију“, у срцу те исте Европе, пред хиљадама људи, Марко Перковић Томпсон — гласноговорник усташке идеологије — одржава концерте испуњене симболима, поклицима и порукама које славе злочине над Србима, Јеврејима и Ромима. И ником ништа. 🤐

Оно што би било незамисливо у Њемачкој када би неко на сцени изговорио „Зиг хајл“, у случају Томпсона добија облик културног догађаја. Са бине се чује „За дом спремни!“, публика одговара, маше се шаховницама без грба, пјевају се пјесме у којима се спомиње Јасеновац и Глина — не као срамота, већ као „постигнуће“. И све то под шатором европске толеранције. 🎤💀

Томпсон није маргиналац, већ званични трубач новог лицемјерја. Он је својеврсни репрезент српске страдалничке историје претворене у параду, на којој џелат добија ордене, а жртва — забрану говора. Док европски званичници подижу обрве на било какав помен српских националних осјећања, исти ти званичници ћуте када се усташка идеологија промовише кроз концерте, институције и јавни простор Хрватске.

У том свјетлу, Томпсонов концерт није само музички наступ — он је политичка и морална изјава Европе. Европа је аплаудирала. Аплаудирала је усташтву, рехабилитацији НДХ и ревизији историје у којој жртва треба да ћути, а џелат да пјева.

Истина је болна, али једноставна: Европа, у својој хипокризији, није поражена Томпсоновом мржњом — напротив, пригрлила ју је. Оно што није дозвољено Нијемцима, дозвољено је Хрватима. Јер када је у питању српска патња — стандарди не важе.

Али, ми памтимо. И никада нећемо заборавити.

Памтимо Јасеновац, највећу фабрику смрти на Балкану.

Памтимо Глину, гдје су наши преци у цркви поклани само зато што су били Срби и православци.

Памтимо Шушњар, гдје је преко 5.000 Срба, међу којима и много дјеце, масакрирано и бачено у јаме.

Памтимо Дракулић, гдје су усташе у једном дану заклале преко 2.300 Срба, без иједног испаљеног метка.

Памтимо Пребиловце, гдје су жене и дјеца бацани живи у јаме.

Памтимо и сва она села и јаме без имена, али не без светиње.

И нећемо ћутати. Не због мржње — већ због поштовања према нашим мртвима.

Због истине.
Због потомства.
Због правде.
Због обавезе према светим костима.

Јако нам је жао што је у 2025. години Европа зажмурила и пала на испиту.
Оваквим понашањем нису успјели да омаловаже српске жртве, већ су само показали да мир није њихова искрена опција.

Ово је репрезентативан примјер који мора отворити очи нашим монтенегро послушницима, који се и даље труде да нас „збрате“ са онима који нам никад нису били браћа — и то све по нашој грбачи.