Пише: Бошко Вукићевић
Сјутра ћемо још једном обиљежити Његошев дан рођења као државни празник. Прослављање Његошевог дана и за мене лично представља велико задовољство и побједу, имајући у виду да сам претходних година јавно и константно упућивао иницијативу надлежним институцијама да дан рођења једне од најзначајнијих личности с наших простора прогласе државним празником. То, ипак, није могло бити остварено за вријеме страховладе диктаторског режима Мила Ђукановића.
Често сам се питао откуд је потицала толика упорност бившег диктаторског режима у одбијању да Његошев дан рођења прогласи државним празником, која се није могла искључиво објашњавати краткорочним дневнополитичким калкулацијама у односима са представницима мањина. Одговор није било компликовано докучити: Његош их је подсјећао и Његош их је опомињао.
Његошево дјело је Ода слободи; они су слободу представљали као сувишан елемент у процесу њиховог богаћења, а за народ недодирљив. Владика је славио и подстицао јунаштво; они су јунаштво презирали.
Његош је издају помињао као узрок наших несрећа и пропасти; они су издају уздигли на пиједестал државничке мудрости и визионарства. Његош је говорио о слози и уједињењу; њима је идеал био раздробљење у сврху личног богаћења.
Његош је био и опомена за њих: гдје су и кад превјерили и издали, као и покрали. Његош је био подсјећање да њихов пројекат не може бити дуга вијека. Није ни био. Они су отишли, Његош је остао.
Његош је био владика и владар, али прије свега горостас књижевности и мисли, неспорни великан и у свјетским оквирима. Понос читавог европског континента.
Друштвени је приоритет и света дужност сваког слободног човјека позабавити се испуњењу Његошевог аманета, тј његове посљедње жеље. Велика је срамота нашег народа што је у страху од самовоље и насиља комунистичке диктатуре – а у оквиру некаквог антисрпског пројекта – допустио кршење Његошеве потоње воље.
Рушење Његошеве капеле и измјештање његових моштију симболички је представљало рушење црногорског морала, чојства и јунаштва. Обнова Његошеве капеле је етички императив и предуслов за општенародно помирење.
Коначно, сазрела су времена за обнову Његошеве капеле на Ловћену. То ће бити обављено током трајања актуелне власти. Као што су надлежне државне институције недавно започеле легализацију црквице на Румији, тако ће оне омогућити и обнову Његошеве капеле. Тада ће Ловћенском Тајновидцу душа бити мирна „како мирно јутро у прољеће кад вјетрови и мутни облаци дријемају у морској тавници…“
.