Prije nego pročitate samu možemo slobodno reći poemu, moramo reći da se radi o licu sa invaliditetom ( bez čula vida, slijep) , ali sa detekcijom problema ljudi sličnih njemu koju mi našim očinjim vidom ne možemo da detektujemo na pravi način i zato ova takoreći ispovest jednog mladog i kako smo čuli talentovanog čoveka mora biti uzeta u obzir. S poštovanjem, uredništvo portala 083
Oni žele dame ubiju!
Možda ni sami to ne znaju, ali to žele,
Ubijaju me polako i s uživanjem,
Praznim riječima i lažnim obećanjima,
Ubijaju me slijepog naslijepo,
Ubijaju me I komplimentima,
Kad god vele: „Kako je dobar!“
„Kako talentovan, Bože dragi!“
Oni me ubijaju fasadnom ljubaznošću,
Čak i kad to iskreno misle.
Sve je oko mene fasada od stiropora:
Fasadni zakoni, fasadna inkluzija,
Fasadna pristupačnost, fasadna jednakost,
Fasadne institucije, I naše i svjetske,
Fasadna pravda i – fasadni ljudi!
Tek pokoji je uistinu čovjek.
Okružen sam fasadom, koja skriva trulež!
Opštu, sveprisutnu, gadnu, smrdljivu,
Odvratnu, ali neupitnu trulež!
Oni svi, ti ljudi od truleži, bez razlike,
Hoće da me ubiju.
Zabadaju noževe u moja stremljenja,
Vješaju o čengele moje nade,
U protokolima dave sve inicijative,
Moj glas se ne čuje, čak ni kad je snimljen.
Da… oni, cio sistem,
Žele da me ubiju,
Mene, I sve koji su poput mene,
Žele da ubiju mučki i podmuklo,
Da se ne zna gdje su nam tijela…
A ja se još držim na ovom svijetu,
Živim od inata i od ogorčenja,
Plovim na vrtlogu sopstvenog gnijeva
Koji se izliva u stihove.
A moji najbliži još se nadaju,
Pa od njine nade, I moja nada tinja,
Zablista katkad snažnije njen plam,
Jer ja se ne usuđujem da im pričam o tome,
Kako oni, da, oni,
Oni koji nam sudbinama vladaju,
Oni, donosioci odluka,
Oni, relevantni I značajni,
Oni, zvaničnici i funkcioneri,
Oni, ministri, direktori, sekretari,
Oni, što za mene ni ne znaju,
Kako oni, da, baš svi oni,
Žele da me ubiju.
A ja im ne dam, za inat!
(Pisano 23. aprila 2025. godine)